SRELI SE HRVAT, SLOVENAC I SRBIN: Nije vic, njih trojica su uspeli da se okupe posle 30 godina od izlaska iz VOJSKE (VIDEO)

Jugosloveni
Foto: Privatna arhiva

Posetili su kasarnu, obišli stara mesta, kafane i druge prostore u kojima su nalazili razonodu, slušali su muziku i jeli leskovački roštilj

Prijateljstvo između Gorana Kniewalda (61) iz Zagreba, Andreja Šušteršiča (61) iz Ljubljane i Zorana Pavlovskog (62) iz Beograda staro je skoro 35 godina, a započeto je u julu 1981. godine kada su kao “matori” diplomci stupili u kasarnu JNA u Leskovcu.

Ova neobična družina Srbina, Hrvata i Slovenca povezana je i kumovskim vezama, inače se okuplja skoro svake godine, a poslednji veći susret priredila je na 30-godišnjicu završetka vojnog roka.

Odlučili smo da obeležimo 30 godina izlaska iz JNA na način da se okupimo u Leskovcu, posetimo kasarnu (barem spolja), obiđemo stara mesta, kafane i druge prostore gde smo nalazili razonodu.

Tako smo i učinili u junu 2012 godine, a stupili smo i u kontakt s našim tadašnjim starešinom kome je takođe bilo vrlo drago da se vidi s nama nakon toliko vremena. Naša druženja se mahom svode na odlaske u restorane i kafane, gde se uz dobar roštilj prisećamo raznih događanja i situacija koje su nas tada zaokupljale.

Nas trojica nismo dobili prekomande, pa smo ostali zajedno na jugu Srbije punu godinu dana. Većini nas taj period je predstavljao jedan važan segment u razvoju i „odrastanju“ i stoga ostao u lepoj uspomeni – rekao je Goran, profesor geoloških nauka, i dodao da uživaju kada se prisete starih fotografija, pisama, sitnih vojničkih potrepština poput džepnog nožića, papira na kojem su marljivo precrtavali poslednjih 100 dana u vojsci

Andrej, inženjer mašinstva, kaže da pamti kulturni šok pri susretu sa posterima Zorice Bruncllik koji su u to vreme krasili grad, malih tranzistora – u vlasništvu svakog vojnika koji drži do sebe – iz kojih su pri obavljanju jutarnjih obaveza dopirali domaći narodnjaci, nestašice kafe koja je vladala u to doba.

– Smejemo se lepim stvarima koje smo doživeli, a teške i sumorne događaje pokušavamo da zaboravimo! Jedno je politika, a drugo su obični ljudi. Kod nas nema prepreka i granica u druženju – objašnjava ovaj Slovenac i dodaje da jedva čeka da ponovo dođe u Leskovac na obeležavanje 35-godišnjice prijateljstva.

Jugosloveni1
Foto: Privatna arhiva

Beograđanin Zoran naglašava da ratove i teške teme ne pominju, da im svaki susret prođe uz muziku i lepe teme.

– Nama sve izgleda isto kao i ranije. Mi se razumemo dobro i nema šta da komentarišemo devedesete, nacije, razaranje one lepe države… Ostaćemo prijatelji zauvek! Šta da vam kažem kad sam ja kumovao Goranu iz Zagreba i gde god da odem, osećam se kao u svojoj zemlji – iskren je ovaj rudarski indženjer.

Na kraju, sva trojica se sećaju anegdote koju su doživali u novogodišnjoj noći 1982. godine.

– Novu Godinu smo dočekali u kasarni, u spavaoni, jer je napolju bilo dosta hladno. Bilo nam je dopušteno da se počastimo pečenim prasetom, pivom, uz praćenje zabavnog novogodišnjeg programa na TV.

Sve je to potrajalo do ranih jutarnjih sati, a većina drugara je u neko doba usnula lep i dubok san. Nakon buđenja, pre podne 1.1.1982, opće čuđenje prisutne vojske, ali i dežurnog, bilo je izazvano činjenicom da smo nas nekoliko „staraca“ zaseli pred ekranom kako bi pratili bečki novogodišnji koncert.

Bilo je jasno da nekim mlađim vojnicima nije bila jasna naša želja vezana uz koncert, no nekolicinu smo uspeli da nagovorimo da s nama pogledaju prenos.

Tegle meda
Za više informacija, kliknite na fotografiju

Kulturno smo se uzdizali dok je u spavaoni još uvek ugodno mirisalo na prasetinu – ispričao je Goran i skrenuo pažnju da je tih dana glavna pesma koja se desetak puta dnevno vrtila na lokalnoj radio-stanici bila ona Đorđa Balaševićeva „Mirka, ljubavi jedina moja ti“.

Za njih je to bila pesma nad pesmama. A verovatno je i danas.

 

(S.I./Telegraf.rs)

Podeli ovaj članak