SELO JE ZA NAS KAO AMERIKA: Umesto da se isele u SAD, novosadska porodica izabrala malo mesto u Vojvodini

Foto: Privatna arhiva

Novosađani Danijela, psiholog, i Bojan, šumarski inženjer, umesto odlaska preko okeana, o čemu su intenzivno razmišljali, i čekanja na posao u svom Novom Sadu, odlučili su se za selo Obrovac kod Bačke Palanke.

Porodica Gajić, Danijela i Bojan, posle čitave decenije iskustva života na selu, gde su došli iz grada, danas kažu da se nisu pokajali. Kažu da su uredili život porodice po svojoj meri. Ovde odrastaju ili su se rodile njihovih pet ćerki Milena (16), Anđela (13), Jovana (8), Marija (4) i Atina (2).

 

Gajići su pre dolaska u Obrovac stanovali u malom stanu u Novom Sadu. U želji da pronađu posao i da se osamostale kao porodica, razmišljali su o odlasku u Ameriku i pokušavali da nađu način da se odsele „preko bare”. Međutim, kada su od poznanika saznali da se u vojvođanskim selima, kakav je Obrovac kod Bačke Palanke, može kupiti celo domaćinstvo za ne toliko puno novca, manje nego što treba za garsonjeru na periferiji Novog Sada, odlučili su da se upuste u avanturu preseljenja iz grada u selo. Iz vojvođanske prestonice koja ima blizu 300.000 stanovnika u maleni Obrovac sa tek nešto više od 3.000 duša, sto puta manje od Novog Sada. Danas kažu da je to bio pravi izbor.

Foto: Privatna arhiva

– Selo za porodicu ima manjkavosti u odnosu na grad, ali i velike prednosti koje smo mi prepoznali. Pre svega mislim da na selu više dolazi do izražaja čovekova individualnost i kreativnost. S obzirom na svoje potencijale za zdravu organsku hranu kojoj se svet vraća i sve će biti traženija, naša sela su naša Amerika – kaže nesuđeni psiholog Danijela Vranješ Gajić.

Gajići kažu da im nekada Novi Sad, u kome su rođeni i odrasli, mnogo nedostaje, posebno zbog kulturne ponude, izbora prilikom kupovine, ali kad se sete oskudnog prostora u kome većina ljudi provede više od pola svog života, čekanja i gužvi u saobraćaju, buke, zagađenja, onda još jače prigrle svoj komforni Obrovac.

– Ovde imamo veliku kuću, a kupili smo je vrlo povoljno i na kredit koji je već otplaćen. Sve je široko, veliko dvorište, uživamo na našem malom bazenu, a voće i drugi plodovi našeg rada su nam nadohvat ruke… Za nas ne postoji dilema, humanije je na selu – smatraju Gajići.

Bojan je u međuvremenu uspeo da dobije posao u Bačkoj Palanci, ali u zaradi ne zaostaje ni Danijela koja svaki dinar svojih prihoda sama stvori. Specijalizovala se za pekmeze i džemove, starinske kolače, štrudle, medenjake i kuglofe, kompote, voćne sirupe i sokove, pravi i suvenire od drveta i sve to prodaje na vašarima, pijacama i sajmovima. U tom poslu pomažu joj muž i dve starije kćeri. Porodica funkcioniše složno i bez greške, deca odrastaju sa obavezama i porodičnom toplinom.

Ovde ne radimo koliko se radi u inostranstvu

Gajići se često smeju porodičnim anegdotama sa svog baštovanskog početka kada se dešavalo da opleve zasađene biljke umesto korova. Njihova bašta danas je, kako kažu, ručni rad na oko 500 kvadrata, gde ima raznog povrća za ovu brojnu i sjajnu porodicu, ali i za pijacu.

– Ali opet ne bih mogla da kažem da je naše sticanje prihoda za život neko mučenje, ima tu mnogo zadovoljstva. I opet ne radimo koliko se radi u zemljama u koje hrli naša mladost… – glasno razmišlja Danijela.

(Blic.rs)

Komentarišite prvi

Odgovorite:

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*

Close