Ovo je prava istina o Zoni Zamfirovoj: Ljubavna priča se u stvarnom životu ovako završila! (VIDEO)

zona-zamfirova
Foto: Printscreen/ youtube/ MrZlaja666

Zona i Mane su se voleli i imali su decu, ali njihova ljubavna priča je ovako završila

Izuzetna popularnost Šotrinog filma, koji je potukao sve rekorde po gledanosti u bioskopima širom Srbije, oživela je priče o junakinji ovog Sremčevog dela, pitanjem ko je u stvari bila prava Zona.

Stevan Sremac je u Nišu živeo od 1879. do 1892, sa prekidom od dve godine kada je bio u Pirotu. U gimnaziji je predavao srpsku istoriju. Slobodno vreme je provodio u malim niškim kafanama „Bosna“, „Kod Margera“, „Kasina“, gde nije dolazila krupna gospoda, kako je on nazivao. Pažljivo slušajući šta govore niške zanatlije, Sremac bi krišom vadio beležnicu i zapisivao. Kasnije, uveče, po sećanju razrađivao je njihova kazivanja, koja će mu koristiti za pisanje najboljih dela.

U Narodnom muzeju u Nišu čuvaju se deo rukopisne zaostavštine, biblioteka i lične stvari, a kao posebna vrednost i originalni rukopis „Zone Zamfirove“. Pre toga, u beležnici iz 1895. zapisana je i skica za ovaj roman. Sremac je „Zonu“ objavio tek 1903. godine u „Srpskom književnom glasniku“, u nastavcima. A kao roman ovo Sremčevo delo je prvi put objavljeno 1907.godine u izdanju Srpske književne zadruge.

Dugo se čak i među učenim ljudima nije znalo da li je Sremac svoje najbolje delo napisao na osnovu istinitog događaja koji se odigrao u Prištini krajem XIX veka i da je priču Sremac čuo od Branislava Nušića, koji je 1895. bio srpski konzul u Prištini i u kome se Nušić družio sa viđenijim Srbima, a posebno sa čorbadži Zamfirom Kijametovićem, ocem 13 dece, među kojima je bila Jevrosima. Otac ju je iz milošte zvao Zona.

Ili priči o trgovcu Gavrilu Ganetu Jovanović i njegovoj prelepoj ženi Zojici (Zojče), kći niškog čorbadžije Hadži Smiljana Jankovića kao „Zoni“. Priču uz autentična svedočenja i na osnovu uverljivih istorijskih tragova, prenosi Revija za negovanje tradicije i očuvanje baštine Niša „Niški vesnik“ a koja nastavlja tradiciju istoimenog lista iz 1884. godine, u svom novembarskom broju 2002. godine.

Ljubav je uvek prva

Prema pisanju Nušića i još nekih poznavalaca dešavanja u Prištini priča ide ovako: Kad je napunila šesnaest godina, Zoni nije bilo ravne po lepoti u Prištini i na daleko. Imala je rumene usne i bele kao somot obraze, koji su se nazirali kroz providnu maramu. I oblačila se lepo. Nosila je šalvare od svile i bundicu od atlasa, a ispod nje jelek nabrekao pod jedrim devojačkim grudima. Zamakla je za oči svoj momčadiji u ovom gradu, ali najviše Maksimu, sinu Koste Gapića, kujundžije. I ona je njega „begenisala“.

Voleli su se i tu su ljubav kazivali samo pogledom kad bi s večeri on prolazio, a ona ga na kapidžiku očekivala.

Cela Priština je to znala, pa je i pesma ispevana.

Znali su to i roditelji Zonini i Maksimovi, i prećutno su to odobravali. Ali ubrzo dođe do svađe čorbadži Zamfira i esnaflije Koste, u dućanu ovog drugog. Na početku je njihov razgovor bio sasvim bezazlen, kakav može biti između prijatelja, ali se sve više zaoštravao. Na kraju, pale su teške reči. Kosta poče da vređa Zamfira, a ovaj odgovori: „Zar da dam moje dete za tvojega sina. Daću gu rado za najsiromašnijeg momka, ali nikada za tvoga Maksima.“

Posle ovoga Zona je tugovala. A Maksim i tugovao i smišljao osvetu. Sa drugom Zakom Škurtom izveo je otimanje devojke. U tadašnje vreme devojka kojoj bi se desilo tako nešto, nazivana je pobegulja. Za nju ali i za kuću iz koje dolazi to je bila velika bruka i sramota. Znao je to i Maksim. Dugo je „pucala“ ova bruka po Prištini.

Posle dolaska iz Prištine jedne letnje večeri na Kalemegdanu Nušić je, u šetnji, sve ispričao Sremcu.

„Slušajući Nušićevo pričanje Sremac se oduševio i zamolio prijatelja da mu dozvoli da obradi ovu priču. Jedini uslov koji je izrekao Nušić bio je da u delu ne spominje Prištinu, jer je u kući čorbadži Zamfira mnogo dobrih kafa popio! Naravno Nušić nije želeo da još više osramoti svog dobrog prijatelja. Sremac je na to odgovorio: „Odvešću ja tvoju Zonu u moj lepi Niš. Neće je tamo ni rođeni tatko prepoznati“. Tako je nastala jedna od najlepših Sremčevih pripovedaka iz starog Niša.

 

Posle bruke i sramote koju je porodici Zamfir priredio Maksim, Zona je ipak imala dosta prosaca. Ali ona nikog nije htela. Čorbadži Zamfir, na kraju, održa reč koju je dao u Kostinom dućanu. Zona se udala za siromašnog i lepog mladića, šnajdera Aleksu Grbića.

Istina o Sremčevoj „Zoni Zamfirovoj“ nikada ne bi bila otkrivena da je njen brat Dragutin Kijametović sa kojim je i živela do smrti, nije nagovorio da otkrije šta joj se dešavalo u Prištini, krajem prošlog veka. On je ponešto znao, ali mu je sestra, u proleće 1952. ispričala sve.

Svoju starost provodila je nečujno i tiho sve do 1952. kada je istina o Zoni otkrivena. Iste godine u Narodnom pozorištu, za vreme upravnika Raše Plaovića, postavljena je i predstava „Zona Zamfirova“. Zona je u tradicionalnoj nošnji, sa neizbežnim šalvarama, prisustvovala premijeri u drugom redu. Prvi red bio je zauzet za ondašnju političku elitu, sa Aleksandrom Rankovićem na čelu.

 

Kujundžija Maksim Gapić, kod Sremca čapkun Mane, nije se oženio Zonom već Cincarkom Zatom. Ubio se kao stariji čovek pred rat. Aleksa Grbić, koji je u zbilji oženio Zonu nastradao je prilikom albanske pobune u Uroševcu 1913. Stari čorbadži Zamfir zbog bruke se preselio u Prokuplje, gde je i umro. Zona je posle dosta selidbi na kraju ipak imala lepu starost. Umrla je u 75. godini, a sahranjena je na Novom groblju.

Ne znamo da li je Sremac znao, ili nije, šta se desilo sa pravim akterima njegovog romana. Bio je realista, ali očigledno nije voleo nesrećne završetke. Ipak jednu stvar nije izmislio, niti je morao da menja, teško da je i mogao i da je hteo – a to je lepota jedne devojke, Prištevke Jevrosime zvane Zona.

Zona Zamfirova je umrla 1952. godine i sahranjena na Novom groblju u Beogradu, parc. 97. Na njenom grobu i danas piše „Ovde počiva Zona Zamfirova“.

Revija za negovanje tradicije i očuvanje baštine Niša „Niški vesnik, u novembru 2002. godine objavila je priču o „autentičnoj“ Zoni, Zojici Janković, kćeri Hadži Smiljana Jankovića.

„Vesnik“ na samom početku te priče negira ranije „verzije“ o tome kako je autentična Zona u stvari živela u Prištini, da se zvala Jevrosima Kijametović, a da je postala junakinja Sremčevog dela na osnovu priče Branislava Nušića koji je svojevremeno bio u diplomatskoj službi u tom gradu.

Pre toga je, inače, kako navodi „Niški vesnik“, u književnoj kritici bilo prihvaćeno mišljenje profesora Pavla Popovića da se autentična radnja romana „Zona Zamfirova“ zapravo dogodila u Skoplju (P. Popović, „Čovek i delo“, Srpska književna zadruga, 1935. godine).

Po dolasku u Niš 1879. godine, Stevan Sremac je upoznao tada uglednog veleposednika, trgovca i industrijalca Gavrila Ganeta Jovanovića i njegovu prelepu ženu Zojicu (Zojče), kći niškog čorbadžije Hadži Smiljana Jankovića. Sremac postaje veliki prijatelj porodice Jovanović, ali se u toj porodici samo šaputalo i o potajnoj naklonosti profesora Sremca prema lepoj i od njega dve godine starijoj Zojici.

Stare Nišlije su čule i za priču da je i sam Hadži Smiljan „kriv“što je ušao u Sremčev roman, jer mu se navodno pred smrt poverio o događaju koji je tokom 1870. i naredne godine „potresao njegovu porodicu“.

Akteri su bili njegova tada sedamnaestogodišnja kći Zojica (uz koju je imao samo još jednog sina) i od nje petnaest godina stariji Gavrilo Gane Jovanović (1838-1902), ambiciozno i stasito momče iz obližnjeg sićevačkog sela Bancareva. I priča je onda dalje tekla.

Lepi i vredni Gane dolazi u Niš i nalazi posao kod gazda Hadži Smiljana Jankovića, koji „nije znao šta ima“. Od prelepe kuće sa doksatima i velikim dvorištem, u Episkopskoj ulici, između Saborne crkve i i tadašnje opštinske škole, pa do brojnih vinograda prema Bubnju, Gorici i Gabrovcu. Sam Sremac kasnije piše da je „Mane Zonu znao još kao derište, kao čupe ili čupence, kako su se tada nazivale šiparice“.

Maltene pod istim krovom bogatog Hadži Smiljana (čorbadži Zamfira), stasavalo je dvoje mladih i lepih, Zojče (Zona) i Gane (Mane). Bogata porodica u početku nije krila svoje simpatije prema vrednom, naočitom i preduzmiljivom seoskom momčetu pod svojim krovom, ali su te simpatije splasnule kada je buknula ljubav između dvoje mladih.

Smatralo se da je ta ljubav staleški neodrživa („zar čorbadžijska kerka, za siromašno selsko momče“?)! I pokušaji roditelja da odvoje Zojče od Ganeta, izazvali su dramatična događanja u porodici Janković.

 

Ostaće tajna šta se zapravo dogodilo, onako kako je Sremac to opisao, ili nekako drugačije, a što je „čuvano kao stroga porodična tajna“. Ali, važno je da su tradicije porušene jednom ljubavlju koju ništa nije moglo zaustaviti, što je simbolično najavljivalo i neko novo vreme i ljude posle odlaska Turaka sa ovih prostora.

Zojče i Gane venčali su se 1871. godine. Izrodili su sedmoro dece, od kojih je roditelje nadživelo četvoro – Katarina (Rinka), Jovan, Hristina i Dragoljub. Oni su pak za sobom ostavili 12 unučadi. Gavrilo Jovanović je ubrzo uvećao Hadži Smiljanov imetak i kao Gavrilo Siljanić – Jovanović, postao viđen niški trgovac, industrijalac i dobrotvor. Ali, srećan život Zojčeta i Ganeta, ipak nije trajao dugo.

Potresena vešću da je izgubila brata jedinca Zojče (Zona) umire 1884. godine u 31. godini života, neposredno po rođenju svog poslednjeg deteta Dragoljuba. Gavrilo se ubrzo opet oženio i zanimljivo je da se i druga žena sa kojom je izrodio još petoro dece, opet zvala Zojica.

„Niški vesnik“ još piše da je Gabrilo Gane Jovanović ostavio brojne potomke koji danas žive u Nišu, Paraćinu, Kragujevcu, Beogradu, Novom Sadu i Parizu.

Bez obzira na stvarnu inspiraciju Stevana Sremca, činjenica je da su niška Zona i njen Mane ostavili brojne potomke koji se jedni za druge tek sada raspituju i bliže upoznaju.

I pored pisanja „Niškog vesnika“ i svedočenja potomaka porodica Janković i Jovanović iz starog Niša, ostaje dilema da li je Zona lik iz anegdote koju je iz svog prištinskog diplomatskog života Sremcu preneo Branislav Nušić. I da se radi o životnoj sudbini kćeri uglednog prištinskog čorbadžije Zamfira Kijametovića, Jefrosime, koju su iz milošte zvali Zona. Ili na drugoj strani, prema usmenom kazivanju i tvrdnjama potomaka starih niških porodica Janković i Jovanović, Zona i Mane su istiniti likovi iz isto tako istinitih događaja (Zojka i Gane), a iz porodica koje je Sremac dobro poznavao tokom jedanaestogodišnjeg boravka u Nišu.

Međutim, ne može se poreći činjenica da je Sremac kasnije likove i atmosferu svog romana gradio na osnovu likova iz starog Niša.

Tegle meda
Za više informacija, kliknite na fotografiju

(stil.kurir.rs/Vesti-info.rs)

Close