Nakon 10 godina braka i dvoje dece jednostavno mi je rekao: Ne volim te više!

model
Foto: Pixabay.com

Bez upozorenja, i kao da mi priča neku običnu priču, priznao je da prema meni ne oseća ništa

Nikad nisam verovala u bajkovitu ljubav, princa na belom konju.. Valjda nisam taj, romantični tip osobe. Kada sam upoznala njega, verovala sam da je i on realista i da vidi mene i da voli mene, bez nekog skrivenog cilja.

Deset godina braka je proletelo u rađanju i vaspitanju dvoje dece. Posao, kuća i obaveze. Brak miran i za mene više nego zadovoljavajući. Nema svađe, poznajemo se, razumemo…

Bar sam tako mislila...

Jednog dana dolazim sa posla, kad on sedi zamišljen… Često ima te „svoje momente“ pa i ne obraćam pažnju na to dok deca ne odu na spavanje.

Vidim da ga ne prolazi to raspoloženje i pitam ga onako „uz put“: Šta se dešava? Jesi li dobro?

On se uspravi, trepne i krajnje ozbiljno, bez uvoda, kaže: Ja te više ne volim.

Prvo sam se kratko nasmejala, odbrambeni mehanizam valjda, a onda sam pretrnula.

Kao grom da me udario. Glava mi gori, telo mi se trese od jeze… Gledam ga, a ispred očiju mi igra slika. On ozbiljan: sedi i ćuti.

„Jel imaš nekoga,“ ispaljujem kao iz topa.

„Nemam“, kaže mirno.

„Ne verujem ti!“ vičem nekontrolisano…

On sedi i dalje i samo ćuti… Boli me to što nema potrebu čak ni da mi objasni. Ni da se brani, da brani naš brak, deset godina!

Ćuti….

„Šta ćemo sada,“ pitam slomljeno, a jednim delom mozga se nadam svim silama da je ovo san, da se on šali, da je bilo šta drugo sem ovog što se sada dešava….

„Ne znam… Iseliću se ja, ili ti ili….“ kaže i dalje mirno, slomljeno, ozbiljno.

„Šta ti se dešava? Mora da imaš neku? Mora da si se zaljubio? Ko je ona, kaži?“

Ćuti…

To mi teže nego što mi je rekao da me ne voli... Čekam, a on ništa… Ne mogu iz njega da izvučem ni jednu jedinu rečenicu…

Ćutnja traje neko vreme, a onda on počinje da priča:

„Pokušao sam da se setim zašto te volim, ali ne mogu. Ne postoji druga žena. Jednostavno, ljubav je nestala! Znam da imamo decu i sve to, ali prema tebi ne osećam ništa. Ne mogu da živim sa tim. Jednostavno više ne mogu da se budim pored tebe,“ priča on nekako svečano – tiho.

Svaka reč, za mene novi šok! Ko je ovaj čovek? Da li je ovo realno? Šta se dešava?

Nikad nisam mislila da sam fatalna žena, ali za svoje godine izgledam pristojno. Ne gledam druge muškarce pa i ne primećujem da li mene neko gleda, ali kada se pogledam u ogledalo izgleda mi da se „dobro držim“.

Što se tiče naše veze, romantika nam nikad nije bila jača strana. Uživala sam u realnosti naše zajednice. Brak i deca i ta neka ustaljenost za mene je bila sve. Značila je sigurnost.

Sada je sve to počelo da puca, da se ruši, a ja nemam ništa za šta bih se uhvatila da nas sačuvam, da preživimo…

Prošli su dani u nekoj izmaglici. Objasniti deci, pa roditeljima da nas dvoje više ne postojimo.

„Zašto?“ je postalo najteže pitanje sa kojim su me ljudi bombardovali…. Odlučila sam da se iselim ja sa decom. Kuću sam ostavila njemu. Bilo mi je lakše da krenem negde nanovo, iz početka.

Iznajmili smo stan bliže osnovnoj školi i počeli smo neki život. Meni je sve to ličilo na san. Na košmar….

Iz dana u dan sam čekala da čujem neku priču o njemu i „nekoj tamo ženi“, ali uzalud. On je živeo sam, odlazio na posao i nastavio svoj uobičajen život.

Prošla je godina dana od kako se desilo sve to – njegovo „veliko priznanje„, a meni bi i sada lakše bilo da čujem od njega da je imao neku, da se zaljubio, da je imao bilo kakav razlog da prestane da me voli.. Ali to se nikad nije desilo….

(Vesti-info.rs/stil.kurir.rs)

 

 

Close