Miroslav Antić svim čupercima (VIDEO)

miroslav_antic
Foto: medias.rs

Miroslav Antić je svestrani umetnik, pesnik, slikar, reditelj i novinar, a pre svega veliki sanjar koji je dosegao nebo večnosti kako kod odraslih, tako i kod svojih čuperaka, kako je često nazivao svu decu.

Miroslav Antić je rođen 14. marta 1932. u mestu Mokrin u Banatu, u ravnici „gde se vreme meri po dužini senke”. Prema njegovim rečima, oni koji tu žele da dohvate zvezdani svod ne moraju da se penju, jer na tom mestu zvezde rastu u žbunju. Gimnaziju je pohađao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Od 1959-1960. je u Beogradu bio urednik Pionira, a potom se dečački vezao za Novi Sad, grad u kome je živeo i stvarao do kraja svog života. Bio je član redakcije u Izdavačkom odeljenju Foruma, novinar u novinskoj izdavačkoj kući Dnevnik, glavni urednik revije za džez i zabavnu muziku Ritam, obnovio Neven Čika Jove Zmaja u kome je radio kao urednik, scenarista i reditelj brojnih dokumentarnih i igranih filmova i slikar koji je za sobom ostavio impresivnu galeriju slika.

„Ako mi život krila skrati, i sneg u oku počne da veje, znam, bar se neću pokajati što sam umeo da se smejem.”

plavi čuperak
Foto: medias.rs

Mada je u svom stvaralaštvu dopunio mnoge živote, dosanjao mnoge ljubavi, uspavao lutke mnogim devojčicama, a razbarušio kosu mnogim dečacima, svakog jutra je bezuspešno pokušavao da počne da piše jednu svoju običnu biografiju koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni nažalost moraju da uče i život pisca. Smatrao je da je o sebi sve rekao u svojim pesmama, a da je najbolje da njegovi čuperci izmisle njegovu biografiju, jer će na taj način imati mnogo raznih života.

Neki ga pamte po boemskim danima u kojima je dao ime čuvenoj kafani na Tašmajdanu „Poslednja šansa“, neki po hvalisanju onih koji ga nisu nikada upoznali, ali su znali „sve o njemu“, a on se zbog toga osećao kao da je „uhapsio samog sebe“ i želeo da pobegne negde gde može da nosi farmerke, vozi bicikl i ne bude javna ličnost od koje se u svakom izlasku iz kuće očekuje bela košulja, kravata i odelo.

Kao učenik trećeg razreda osnovne škole, svoju prvu pesmu je „napisao“ tako što se dokopao zbirke pesama Desanke Maksimović i odabrao jednu pesmu koja mu se toliko dopala da ju je proglasio kao svoju. U selu se veoma brzo proneo glas kako divno piše stihove, a on se plašio da nastavi da prepisuje, da ga ne uhvate.

Mnogo godina kasnije je priznao da je presudnu ulogu za svo buduće stvaralaštvo ovog neobuzdanog, čuperastog dečaka, tada odigrao njegov učitelj, koji se pravio da ga nije uhvatio u prevari, ali mu je na kraju školske godine stavio do znanja da zna za krađu time što mu je poklonio baš tu knjigu Desanke Maksimović.

Jedan deo svog pesničkog stvaralaštva, Miroslav Antić je posvetio romskoj deci u znak sećanja na Mileta Petrovića, Roma koji je ostavio veliki trag u njegovom odrastanju i njegovom srcu. Mile je uvek sedeo u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, a kad god bi neko nešto ukrao, dobijao je batine ni kriv ni dužan. Ovog dragog dečaka su fašisti ubili za vreme Drugog svetskog rata, a Antić je često posećivao zajedničku grobnicu bezimenih žrtava u kojoj je sahranjen. U znak sećanja na ovo drugarstvo, nastala je zbirka pesama Garavi sokak.

„Jesi ‘l čuo da će sutra padati dinari sa neba? Nisam.
A jel veruješ da ima tica što donosi kolače? Ne verejum.
Jesi ‘l čuo da ima negde gde je stalno leto? Nisam.
A jel veruješ da u radiju žive mali ljudi? Ne verujem.
Marš odavde iz našeg sokaka, kad ne umeš da sanjaš.
Da te pokrljam na pola – kao lebac. Eto!”

Zbirke pesama za decu, među kojima su Plavi čuperak, Šašava knjiga, Prva ljubav i Plava zvezda, Antić je napisao sa željom da njegovi čuperci znaju da negde u svetu imaju jednog istinskog prijatelja koji se o njima brine drukčije nego mama i tata, rodbina ili nastavnici u školi, jer je on pesnik koji je i sam pomalo dečak, sa jednim sedim čuperkom u glavi, ali uvek plavim u duši.  

Za svoj svestrani umetnički rad, Miroslav Antić je dobitnik:  dve „Nevenove“ nagrade, „Nagrade za životno delo u poeziji za decu“, „Goranove nagrade“, „Nagrade Sterijinog pozorišta“ i „Zlatne arene“ za filmski scenario.

Pesnik koji je još za života postao kultna ličnost naše poezije se 24. juna 1986. iz ulice Mihala Babinke br.1 u Novom Sadu samo preselio u večnost u kojoj će se zauvek rađati prve ljubavi i prve bore na čelu, koje nas celog života prate.

 

(medias.rs)