Kako smo decu odvojili od prirode: Sami smo stvorili svoj zatvor i zarobili celu porodicu!

detinjstvo deca p
Foto: pixabay.com

Detetu je potrebno da živi prirodno, a ne samo da stiče znanja o prirodi

Danas, u uslovima modernog društva, deca žive daleko od prirode i imaju malo mogućnosti da dođu u prisan kontakt sa njom, ili da imaju bilo kakvo direktno iskustvo.

Dugo vremena se mislilo da priroda ima samo moralni uticaj na obrazovanje deteta. Napori su načinjeni da se razviju posebna osećanja prema čudima prirode, cveću, biljkama, životinjama, predelima, vetru i svetlosti.

Kasnije je pokušano da se dete zainteresuje za prirodu davanjem malih delova zemlje za obrađivanje. Ali je koncept života u prirodi još relativno nov u dečjem obrazovanju. U stvari, detetu je potrebno da živi prirodno, a ne samo da stiče znanja o prirodi.

Najvažnija stvar koju treba raditi je osloboditi dete, ukoliko je moguće, veza koje ga drže izolovanog u veštačkom životu u gradu. Danas dečja higijena doprinosi fizičkom obrazovanju dece vodeći ih napolje u parkove i izlažući ih suncu i vodi na plaži. Bojažljivi pokušaji oslobađanja dece od tereta gradskog života mogu se naći u dozvoljavanju deci da nose tanju i jednostavniju odeću, da hodaju u sandalama ili bosa.

Iskustvo je pokazalo da je jedini način da se deca izleče od tuberkuloze i rahitisa u modernim sanatorijumima gde su izložena prirodi, spavaju napolju i žive na suncu. Kada o tome razmislimo, jasno je da zdrava i jaka deca ne samo da treba i da mogu da izdrže izlaganje prirodi, već od toga imaju velike koristi.

Međutim, i dalje ima previše predrasuda. Rado smo se odrekli naše slobode i završili tako što smo zavoleli naš zatvor, a to smo preneli i na decu. Malo – pomalo počeli smo da prirodu svodimo na gajenje cveća ili brigu o domaćim životinjama koje nam daju hranu, pomažu u radu ili odbrani. Zbog toga su nam se duše suzile i ispunile se kontradikcijama. Čak smo u stanju da pobrkamo zadovoljstvo gledanja životinje sa onim kada smo pored sirote životinje koja će umreti jer nam je potrebna za hranu; ili se divimo lepoti pesme ptica zarobljenih u malim kavezima sa vrstom maglovite ljubavi prema prirodi.

Čak mislimo da poslužavnik sa morskim peskom može biti detetu od velike pomoći. Obala se često smatra obrazovnim mestom jer je na njoj pesak kao onaj u detetovoj kutiji. Tako se, u konfuziji našeg zatočeništva, dolazi do apsurdnih zaključaka.

U stvari, većina ljudi se plaši prirode. Plaše se vazduha i sunca kao da su im smrtni neprijatelji. Plaše se noćne rose kao da je zmija sakrivena u travi. Plaše se kiše kao da je vatra. Civilizovan čovek je vrsta zadovoljnog zatvorenika, pa ako se opomene da treba da zbog svog zdravlja uživa u prirodi, to radi tako plašljivo i očiju uvek na oprezu. Spavanje napolju, izlaganje vetrovima i kišama, skrivanje od sunca i kupanje u vodi su stvari o kojima se može pričati, a da se retko upražnjavaju.

Ko ne juri da zatvori vrata zbog straha od promaje? I ko ne zatvara prozore pre spavanja, posebno ako je zima ili pada kiša? Skoro svi veruju da je opasan i čak herojski poduhvat ići u duge šetnje po kiši ili suncu i osloniti se samo na skloništa koja priroda obezbeđuje. Treba se navići na takve napore, a niko se ne pomera. Ali kako se navići na takve aktivnosti? Možda malu decu treba na to navikavati. Ali ne, ona su najzaštićenija.

Čak i Englezi, sa njihovim entuzijazmom za sportove, ne žele da im se deca zamaraju prirodom. Čak i kada su velika, dadilja ih u kolicima vodi na neko senovito mesto kada je lepo vreme, a neće ih pustiti da odu daleko ili se ponašaju kako žele. Tamo gde se ljudi bave sportom, to postaju prave borbe među najsnažnijim i najhrabrijim mladima, istim onim koji se pozivaju u rat da se bore protiv neprijatelja.

Prerano bi bilo da kažemo: Pustite decu da budu slobodna; ohrabrite ih; pustite ih da trče napolju kada pada kiša; pusite ih da skinu cipele kada naiđu na baru; pustite ih da trče po travi i po njoj gaze bosim nogama; pustite ih da se mirno odmaraju kada ih drvo pozove da spavaju u njegovoj senci; pustite ih da viču i smeju se kada ih ujutru probudi sunce kao što budi svako živo biće koje dan provodi hodajući i spavajući.

Umesto toga, pitamo se zabrinuto kako da uspavamo dete kada ga sunce ujutru probudi, i kako ga možemo naučiti da ne skida cipele ili luta po livadama. Kada se zbog ovih ograničenja dete odrodi i umori od svog zatvora, ubija insekte ili male bezopasne životinje, smatramo da je to prirodno i ne primećujemo da se njegova duša otuđila od prirode. Mi jednostavno tražimo od svoje dece da se prilagode svom zatvoru ne stvarajući nam probleme.

Snaga čak i najmanjeg deteta je veća nego što možemo da zamislimo, ali je potrebna sloboda da bi se pojavila.

U gradu će dete reći da je umorno posle kratke šetnje, pa verujemo da nema snage. Ali njegova lenjost veštački dolazi iz njegove sredine, iz dosade, zbog neobične odeće, bola koji male noge trpe u veštačkim cipelama dok stupa po golom kamenu gradskih ulica, i od primera onih koji hodaju oko njega nemi, ravnodušni i bez osmeha. Ne znače mu ništa klub u koji se može učlaniti niti atraktivna odeća kojoj bi se moglo diviti. On je na lancu. Obuzima ga lenjost i hteo bi da ga voze.

deca-ff
Foto: Pixabay.com

Ali kada dođu u kontakt sa prirodom, deca otkrivaju svoju snagu. Ako su zdrava deca, čak i mlađa od dve godine, jake konstitucije i dobro hranjena, mogu hodati kilometrima. Njihove neumorne male noge će se peti dugim strmim usponima po suncu. Sećam se da je dete od oko šest godina jednom nestalo na nekoliko sati. Ono se penjalo uz brdo, misleći da će sa vrha moći da vidi šta je sa druge strane. Nije bilo umorno, već razočarano, jer što nije našlo ono što je tražilo.

Jednom sam poznavala par sa detetom od skoro dve godine. Želeći da odu na udaljenu plažu pokušali su da se smenjuju noseći ga u rukama, ali je to bilo previše zamorno. Dete je, međutim, sa entuzijazmom htelo samo da hoda i to svaki dan. Umesto da ga nose, roditelji su se žrtvovali tako što su sporije hodali i zaustavljali se svaki put kada je dete stalo da ubere cvetić ili gleda malog magarca koji je pasao na livadi i selo, zamišljeno i ozbiljno, na trenutak pored ovog stvorenja. Umesto da nose dete, ovi roditelji su rešili problem prateći ga. Samo pesnici i mala deca mogu da osete oduševljenje zbog rečice koja teče preko šljunka. Dete će se na takav prizor smejati radosno i želeti da zastane i miluje svojim rukama.

Predložila bih da u svoje ruke uzmete dete koje još ne hoda. Sa puta sa koga se može videti veliki i lep prostor, držite ga tako da je leđima okrenuto pogledu. Stanite sa njim! Ono će se okrenuti i uživati u lepoti scene čak iako ne može da stoji uspravno na nogama, a njegov jezik vas još ne može zamoliti da stanete.

Da li ste ikada videli decu kako ozbiljno i tužno stoje nad telom male ptice ispale iz gnezda, ili trče tamo-amo pitajući i izveštavajući šta se desilo sa velikom zabrinutošću? To su deca koja se mogu uskoro toliko promeniti da će krasti jaja iz ptičjih gnezda.

Kao i u svemu drugom, osećaj prema prirodi raste sa vežbom. On se ne prenosi opširnim opisima ravnodušnom detetu koje se dosađuje zatvoreno među zidovima sobe, koje je naviklo da vidi i čuje da je okrutnost prema životinjama samo deo života. Iskustvo je to koje ima najveći uticaj.

Smrt prve golubice koju je namerno ubio član porodice baca tamnu mrlju na srce skoro svakog deteta. Mi moramo lečiti te rane, duhovne bolesti koje su već pogodile ovu divnu decu koja su žrtve veštačke sredine u kojoj žive.“

(Iz knjige „Otkriće deteta“, Marija Montesori)

(vesti-info.rs/stil.kurir.rs)

Komentarišite prvi

Odgovorite:

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*

Close