Gorica Nešović savršeno opisala kako su se razgovori pretvorili u monologe

Brat
Foto: Printscreen

Naša novinarka Gorica Nešović prisetila se određenih segmenata iz svog života, prisetila se i razgovora sa ljudima, poznatim i nepoznatim, i dala savršenu dijagnozu društva u kom živimo. Ali – i nas samih.

Gorica je u svom novom blogu za Facebook stranicu „AllMe”, koji je naslovala sa „Razgovor”, odlično objasnila šta bi razgovor zapravo trebalo da predstavlja.

Razgovor

„Razgovaram skoro sa drugaricom i kaže mi u jednom trenutku: „Divim ti se koliko si hrabra, tako sama kroz život”. Najpre nisam znala na šta tačno misli. Kaže, „samo tvoje selidbe… ja to ne bih izdržala, sama sa detetom… Imaš taj stambeni kredit, to je takva hrabrost koju ja nemam”, nabraja, nabraja segmente mog života. Iz njenog ugla, moj život je muka, iz mog, nije muka nego borba da mi bude bolje.

Pričam skoro sa jednim drugom koji ima privatnu firmu pa kao zbog toga nikada nije išao sa decom i ženom na odmor. Uvek je ostajao „zbog posla“. Odveze ih na more, ostane jedan dan, vrati se kući i onda posle dve nedelje ide po njh. Kaže, deca su mala a on nema živce, nego kad porastu, onda će on da ide sa njima. Najveći odmor mu je kada je sam u kući. E, ali tada oni neće hteti sa tobom, kažem mu ja. Malo se zamislio.

Došla mi skoro drugarica koja već dvadesetak godina živi u inostranstvu, kaže, dovela i neke prijatelje strance u Beograd, pa me pita gde da ih vodi na večeru. A ja – pojma nemam. Znam za dva mesta na kojima sam bila pre više od godinu dana. Stvarno ne znam. Ona u čudu, pa kako je moguće da sam izgubila socijalni život. Reč po reč, kažem joj da nije socijalni život samo večere po restoranima, da ljudi uglavnom dolaze kod mene kad eksperimentišem sa hranom pa probamo nešto novo… Ništa joj nije bilo jasno. Rekla mi je da sam izgubljen slučaj. Mrzelo me da joj objašnjavam dalje. Valjda ih je odvela na neko dobro mesto.

Jedna moja rođaka, nikada nije znala da razgovara, uvek je držala monolog. Govorila mi je da ako izlazim nenašminkana iz kuće, uvek da stavim velike naočare za sunce, nosim šešir, maramu ili beretku…već zavisi od godišnjeg doba, da ni komšinica ne sme da me prepozna. Na moje pitanje „Zašto?“, odgovarala je „Ma slušaj šta ti se priča“. Zamišljala sam sebe sa tim cvikerima i velikom maramom kako se šunjam po stepeništu da me neko ne vidi…

Nađem skoro neku priču o štednji. Žena je izabrala novčanicu od pet dolara i svaki put kad bi je imala u novčaniku, odvaja je u jednu kutiju. Za 12 godina uštedela je trideset i nešto hiljada dolara. Predlog za ove naše prostore da se izabere neka novcanica od 50 ili 200 dinara koja nije baš tako česta… i da se proba. Neki moji poznanici su tako za godinu dana uštedeli hiljadu evra… Ispričam ja to na radiju, kad javi se slušateljka koja mi napiše kako treba da me je sramota što dajem predloge za štednju kad ona plaća lekove, kablovsku, komunalije, a ja radim „sedeći posao“ i izmišljam štednju. Sa njom nema razgovora.

U razgovoru treba da učestvuju sve strane, inače je to monolog ili diktat. Iz raznih razgovora sa poznatim i nepoznatim osobama svašta sam naučila i o sebi i o njima, ali da li smo se uvek i razumeli?

Ako razgovaramo, postoji mogućnost da cemo se razumeti, ali ako ćutimo i mislimo da se neke stvari podrazumevaju, onda je moguća i propast na vidiku.

Nekada su mi davali po 100 dinara da ćutim pet minuta. Da sam ćutala i štedela, ko zna koliko bih danas imala.”

(AllMe/noizz.rs)

Komentarišite prvi

Odgovorite:

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*

Close