DA NE PADNE U ZABORAV: Marija prenosila poštu Soluncima

marija-pomoć
Foto: Novosti.rs

Istoričari oživeli sećanje na Leskovčanku iz vremena bugarske okupacije. Održavala kontakt ratnika i njihovih porodica

Za vreme Prvog svetskog rata u bugarsku okupacionu zonu na jugu Srbije nije mogla da dopre nijedna informacijama o srpskim vojnicima na Krfu. Bugari su to strogo zabranjivali, a sva pisma koja su Leskovčanima stizala od njihovih srodnika bila su javno spaljivana, dok su ljudima kojima su bila upućivana naplaćivane novčane kazne. Ko nije imao da plati bio bi pretučen. Jedina spona solunskih ratnika sa njihovim porodicama bila je Leskovčanka Marija Rajković. Ona je krijumčarila poštu rizikujući svoj i život članova svoje porodice i zbog hrabrosti dobila nadimak Muška Marija.

Ova neustrašiva žena, na koju su sećanje oživeli istoričari Mira Ninošević i Veroljub Trajković, kustosi leskovačkog Narodnog muzeja, tokom prikupljanja građe za izložbu o Velikom ratu, bila je majka petoro dece. Sa skromnim znanjem bugarskog i nemačkog jezika probijala se kroz barikade do Kruševca i austro-ugarske okupacione zone gde je radila kancelarija Crvenog krsta iz Ženeve.

– Dotle već beše Crveni krst u Kruševac zarabotija i ja sam si već ufatila vezu sas njega. I sprovodila pisma i amaneti za naše Leskovčanke. Lagala sam kako sam umejala. Neki put sam krila pisma u pasulj, neki put u brašno, neki put u umu. Jedanput sam išla u Kruševac na tri dana. I otud grdnu poštu izdonela – pričala je Marija Rajković posle Velikog rata.

Bila je visoka i otresita žena, svirala je duduk, pucala iz pištolja, pušila cigarete, a crninu je nosila do kraja života žaleći sina koga su u internaciji ubili Bugari.

– Šest meseci nije bilo ni glasa od naših ratnika pre nego što je Marija donela svoja prva pisma u Leskovac. Delila ih je po kućama pod okriljem noći. Više puta je hapšena, ali je ni to nije sprečilo u naumu koji je bio jači od moguće osvete okupatora.

Marija je internirana u Pirot gde je u zatvoru provela devet meseci, a u rodni grad se vratila sa oslobodiocima.

– Bogme, videše Bugari da sam postala za nji golem opasnost. Pa tek jedan dan, baš na Svetog Gligorija, eto ti ga jedan sudija sas dva vojnika, s bajonoti na puške, i odvedoše me – govorila je Marija.

PODMIĆIVALA

– Uspevala je da podmiti pojedine bugarske vojnike koji su radili za nju. Ali i ti kanali su na kraju prekinuti – ističe Mira Ninošević, v. d. direktora Narodnog muzeja u Leskovcu.

ZABORAVLjENA

MARIJI Rajković je humanitarni rad bio preokupacija i posle rata, zbog čega su je cenili u društvu. Umrla je 1938. godine, bez penzije ili bilo kakvog drugog zvaničnog društvenog priznanja. Sećanje na Marijina hrabra dela brzo su izbledela, a jedini trag o njenom podvigu ostao je zabeležen u tadašnjem „Leskovačkom glasniku“.

 

(Vesti-info.rs/novosti.rs)

Komentarišite prvi

Odgovorite:

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*

Close