Ako si STVARNO PRAVOSLAVAC a ne pomodar, onda ćeš naučiti ovu KRATKU MOLITVU koja je srž i zenica pravoslavlja (VIDEO)

Pravoslavna-crkva-Rusija
Foto: Tanjug/AP

Isusova molitva je ubedljivo najbitnija molitva u pravoslavnoj tradiciji, ona koju mora da zna svaki čovek koji sebe smatra pravoslavnim hrišćaninom. Nažalost, većina ljudi misli da je dovoljno to što vodi računa da li je crveno slovo ili je „samo podebljano“, i danas će je čuti prvi put u životu

Isusova molitva je kratka umna molitva, u vidu formule, koja se posebno ceni u Pravoslavnoj crkvi, u toj meri da se tretira kao “srž i zenica pravoslavlja“. Nema važnije molitve od nje. Ona glasi: “Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj mene grešnog“.

Njom su se učili brojni naraštaji, o njoj se diskutovalo tokom cele istorije Crkve. Tajna njene moći leži u ponavljanju i na taj se način koristi u ličnoj asketskoj praksi monaha i isposnika širom pravoslavnog sveta.

“Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj mene grešnog”.

Ona je, tvrdi se, osnovni metod kojim oni koji se mole otvaraju svoje srce Bogu zbog čega se naziva i Molitvom srca; veruje se da je upravo to ta molitva koju apostol Pavle zagovara u Novom zavetu kao “neprestanu molitvu”, premda nauka smatra da je nastala u egipatskim pustinjama u 5. veku i da je tek postepeno na Istoku stekla ovu važnost koju ima danas.

Njeno korišćenje je posebno često u isihazmu, pravoslavnoj monaškoj tradiciji koja je kao način života posebno zastupljena na Svetoj gori, a koja ukratko rečeno predstavlja potpuno okretanje čovekovoj unutrašnjosti koja se sjedinjuje sa Bogom putem vođenja punog crkvenog života i uzimanjem Svetih tajni.

“Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj mene grešnog”.

Pri višečasovnom i neprestanom ponavljanju ove kratke molitve koristi se brojanica, koja se smatra oruđem molitve, ali koja nije obavezna i više služi kao ispomoć onima koji su tek počeli da ulaze u taj mistični svet ili onima koji su slabi i lako gube koncentraciju. Pored toga, prilikom ponavljanja Isusove molitve vernici se mogu i klanjati Bogu i krstiti.

Međutim, ovako duboko zalaženje u Isusovu molitvu duhovnici obično ne savetuju običnim ljudima, bez pomoći nekoga ko je već u tome vešt i iskusan.

Kažu da postoji opasnost od zastranjivanja. Ali u normalnim granicama, onim koje ne podrazumevaju sate i sate repeticije, Isusa molitva je, kažu, i poželjna i neophodna.

“Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj mene grešnog”.

Na hrišćanskom Zapadu Isusova molitva nikada nije stekla toliku popularnost kakvu je imala na Istoku, mada se ne može reći da nije korišćena. Međutim, pravoslavno teološko utemeljenje Isusove molitve koju je doneo sa sobom Sveti Grigorije Palama u XIV veku uvek je nailazilo na osudu Katoličke crkve.

crkva p
Foto: Pixabay.com

Tako je barem bilo sve dok papa Jovan Pavle II nije koncem XX stoleća samog Palamu nazvao svecem, velikim piscem i autoritetom na polju teologije, i dok nije s uvažavanjem progovorio o Palaminoj želji da “naglasi da postoji osnovana mogućnost da je čoveku dato da se s Trojednim Bogom ujedini u intimnosti sopstvenog srca, u toj dubokoj milosrdnoj sjedinjenosti koju istočna teologija voli da opisuje osobito moćnim pojmom teoze, oboženja“.

“Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj mene grešnog”.

Ovaj različiti odnos prema Isusovoj molitvi dolazi od različitog pristupa prema grehu. Zapadne crkve nastupaju legalistički i moralistički, i pružaju mogućnost ovozemaljskog iskupljenja. Pravoslavna crkva s druge strane koristi pojmove kao što su “bolest” i “izlečenje”, a greh ne nosi sa sobom krivicu zbog kršenja pravila već više podsticaj da se postane nešto više nego što čovek jeste, da se postane “bogolik”.

Drugim rečima, greh je oruđe spasenja, a čovek se kaje ne zato što jeste ili nije vrlo ljudsko biće, već zato što ljudska priroda može i treba da se menja nabolje.

 

(Telegraf.rs)

Close