3 KLJUČNA UZROKA NEUROTIČNOSTI: Vladeta Jerotić objašnjava koje okolnosti u detinjstvu stvaraju neuroze u odraslom dobu

Već je davno rečeno da je dete najnemoćnije biće u prirodi.

Vladeta Jerotić

Da bi što bliže označio svu slabost novorođenog deteta, ogromnu zavisnost od afektivnog života roditelja, njihovog interesa, straha, ravnodušnosti – značajni švajcarski biolog A. Portman nazvao je prvi period posle rođenja ekstrauterinim embrionalnim dobom. U životinjskom svetu ovaj period bespomoćnosti traje relativno kratko i sve radnje životinjskog para roditelja, ili samo jednog od njih, upravljene su ka što bržem i uspešnijem osposobljavanju nejakog mladunčeta za samostalan život.

Kada se ova samostalnost jednom postigne, roditelji su ispunili svoj zadatak i mladunče odlazi, milom ili silom. U ljudskim zajednicama takav proces još postoji samo kod tzv. primitivnih naroda (i to ne svih) ili u siromašnijim slojevima stanovništva sa brojnom decom. Karakteristično je pri tome da se kod ovakvih naroda i u ovakvom sloju stanovništva ređe viđaju duševni poremećaji u razvoju, o kojima mislimo da govorimo.

1. Uslovi razvoja

Kod svih naroda koji nastanjuju civilizovane zemlje, sve do onih u visokocivilizovanim i kulturnim društvima, svejedno da li je trenutno reč o društvima sa strogom patrijarhalnom strukturom porodice ili onom, u najnovije vreme, prelaznog tipa, za koje još ne znamo čemu će odvesti – razvoj deteta protiče pod znatno drukčijim uslovima, koji ne samo što ne jačaju osećanje sigurnosti i samostalnosti kod deteta već ga, naprotiv, koče i ometaju. Nije pri tom bitno da li je reč o klasičnom tipu porodice sa strogim, patrijarhalnim ocem i slabom, potčinjenom majkom, ili o roditeljima koji, prezauzeti svojim brigama i spoljnom angažovanošću, prepuštaju vaspitanje dece nekom drugom odgajivaču ili prosto ulici.

U oba slučaja ono što će odlučiti da se dete pogrešno razvija jeste nedostatak topline, sigurnosti i autoriteta kod samih roditelja. Jer ako je dete zaista na početku bespomoćno, od koga ono može da dobije onaj prvi neophodan impuls ka sigurnosti i zbrinutosti nego od roditelja. Ono nema nikakav drugi kriterijum za sopstvenu vrednost nego priznanje koje dobija od svoje najbliže okoline. Ne zaboravimo pri tom Adlerovu tvrdnju da svako dete ne samo što oseća svoju inferiornost nego je ono stvarno i inferiorno u odnosu na svet odraslih koji ga okružuje. Nije čak bitno da li je neko dete fizički defektno ili ružno, jer imamo niz primera da ovakva deca i kasnije odrasli ljudi, pravilnim odgojem koji je detetu pružio materijala za samopotvrđivanje i priznavanje njegove ličnosti, uopšte ne pate od nekog osećanja inferiornosti.

Obratno: dosta je dece obdarene i inteligencijom i fizičkim izgledom koja zbog pogrešnog odgoja vrlo mnogo pate od nedostatka poverenja u sebe, plašljivosti i stidljivosti.

2.Sigurnost i značaj

Sada smo se već približili nastanku neuroza. Neurotičar je čovek koji je u razvoju svoga osećajnog života sprečen oštećenjima koja je doživeo postupcima hladnih, nezainteresovanih, potcenjivačkih, u osnovi nesigurnih i neurotičnih roditelja, ili onih koji zamenjuju roditelje. Naravno, ne samo ovakvih roditelja. Potreba čoveka da se oseća siguran i značajan jača je i od seksualnog nagona. Ako je ova potreba rano frustrirana, neće biti ništa čudnovato ako se i seksualni nagon pogrešno razvije.

Razvoj ovakvog deteta, neumitnom logikom svirepih zbivanja u njegovoj okolini, za koje roditelji često i nisu krivi, jer su i sami bolesni, opredeljen je, kako Adler kaže, jednim fiktivnim ciljem, čija je osovina neutoljiva potreba za priznanjem i važenjem. Nije pri tom bitno da li će se ovakav neurotičar razvijati začauren u svoj svet fantazija, dnevnih sanjarenja, udaljen od stvarnog života strahom od ponavljanja doživljenih trauma u detinjstvu ili će pokušati neumerenom i uvek loše usmerenom agresijom da se oslobodi ovog nepodnošljivog osećanja nesigurnosti i slabosti.

Bitno je u ovome neurotičnom razvoju to što je takav subjekt uvek okrenut prošlosti, umesto sadašnjosti, jer su njegove neispunjene želje za priznavanjem u prošlosti, a ne u sadašnjosti. Uvid u apsolutnu nemogućnost da se prošlost ponovo doživi njemu gotovo uvek nedostaje. Druga karakteristika neurotičara proizlazi iz prve.

2.Sigurnost i značaj

Sada smo se već približili nastanku neuroza. Neurotičar je čovek koji je u razvoju svoga osećajnog života sprečen oštećenjima koja je doživeo postupcima hladnih, nezainteresovanih, potcenjivačkih, u osnovi nesigurnih i neurotičnih roditelja, ili onih koji zamenjuju roditelje. Naravno, ne samo ovakvih roditelja. Potreba čoveka da se oseća siguran i značajan jača je i od seksualnog nagona. Ako je ova potreba rano frustrirana, neće biti ništa čudnovato ako se i seksualni nagon pogrešno razvije.

Razvoj ovakvog deteta, neumitnom logikom svirepih zbivanja u njegovoj okolini, za koje roditelji često i nisu krivi, jer su i sami bolesni, opredeljen je, kako Adler kaže, jednim fiktivnim ciljem, čija je osovina neutoljiva potreba za priznanjem i važenjem. Nije pri tom bitno da li će se ovakav neurotičar razvijati začauren u svoj svet fantazija, dnevnih sanjarenja, udaljen od stvarnog života strahom od ponavljanja doživljenih trauma u detinjstvu ili će pokušati neumerenom i uvek loše usmerenom agresijom da se oslobodi ovog nepodnošljivog osećanja nesigurnosti i slabosti.

Bitno je u ovome neurotičnom razvoju to što je takav subjekt uvek okrenut prošlosti, umesto sadašnjosti, jer su njegove neispunjene želje za priznavanjem u prošlosti, a ne u sadašnjosti. Uvid u apsolutnu nemogućnost da se prošlost ponovo doživi njemu gotovo uvek nedostaje. Druga karakteristika neurotičara proizlazi iz prve.

Vladeta Jerotić, Čovek i njegov identitet

(Opanak.rs)

Podeli ovaj članak