Žena se probudila u sred operacije: Osetila sam svaki rez, to je bila najgora noćna mora!

bol
Foto: Pixabay.com

Zbog lekova koje je primila, Dona je osetila bol ali nije mogla da se pomeri i upozori lekare da je budna

Knađanka Dona Pener trebala je da ide na rutinsku abdominalnu operaciju. Sve je prolazilo u najboljem redu. Hirurzi su joj objasnili da će dobiti opštu anesteziju kako bi laparoskopija prošla što lakše, da će napraviti 3 ili 4 mala reza, staviti instrument i proveriti zašto Dona previše krvari tokom ciklusa.

Te 2008. godine, ona je imala 44 godine i bilo je razloga za zabrinutost da Dona ima neku malignu bolest. Operacija je dobro počela. Anesteziolog joj je postavio masku na lice i rekao: „Duboko udahni“.

Ubrzo je zaspala kako je i planirano. Jednom kad se probudila, čula je zvukove operacijske sobe. Čula je razgovor osoblja, čula je zvuk aparata i bila je uverena da je sve dobro prošlo.

„Dodajte mi skalpel“, bila je rečenica koja je promenila sve. Shvatila je da operacija tek treba da počne. Nije mogla apsolutno ništa učiniti zato što je bila pod uticajem paralitika, lekova koji sprečavaju kretanje svih mišića zato što bi nesvesno kretanje trbušnih mišića moglo oštetiti instrumente ili naneti teške ozlede unutrašnjih organa.

Opšta anestezija nije uspela, ali zato je paralitik bio dovoljno delotvoran. Dona je počela da paniči i tada su stvari krenule još gore. Tada je osetila prvi rez.

Nemam reči kojima bih opisala bol. Bilo je strašno„, ispričala je ona za BBC.

Htela je da im kaže nešto, da pomeri bilo koji mišić, ali nije mogla. Bila je do te mere paralizovana da nije mogla čak ni da plače.

„Čula sam ih kako rade na meni. Čula sam njihov razgovor. Osetila sam sve rezove, a osetila sam i kad je gurnuo instrumente u mene„, priča Dona.

Operacija je trajala sat i po, a ona je celo vreme bila potpuno budna i potpuno paralizovana. Da bi priča bila još gora, celo vreme je bila priključena na aparat za disanje koji je održavao ritam od 7 udisaja po minuti. Srce joj je lupalo sve brže i brže, a disanje je bilo konstantno. Počela se gušiti i osećala je kao da joj pluća gore.

Nakon nekog vremena osetila je kako paralitik popušta i počela je da pomera cevčicu za disanje u ustima. Anesteziolog je, izgleda, bio uveren da je delovanje paralitika gotovo potpuno prestalo zato što je izvukao cevčicu koja je Donu održavala na životu. Počela se gušiti zato što nije mogla disati. Osetila je kako napušta telo i osetila je nečiju prisutnost.

„Što god se dogodilo, s tobom će sve biti u redu“, rekao joj je nepoznati glas.

Trgnuo ju je glas anesteziologa kad je rekao: „Stavite joj masku“.

Vazdušnim mehurom su počeli da joj ubacuju vazduh u pluća i ona je počela da dolazi sebi. Kasnije, kada ju je hirurg posetio, ispričala mu je sve što joj se dogodilo. On se gotovo rasplakao i samo je govorio da mu je žao.

Dona je nakon operacije mesecima išla psihoterapeutu. „Nisam znala koji je dan u nedelji kad sam izišla iz operacijske sale, toliko sam bila mentalno uništena“.

U međuvremenu je tužila bolnicu i tužba je rešena. „Ne pričam svoju priču da bih uperila prst i govorila da je neko kriv. Želim pomoći ljudima da shvate da se takve stvari događaju. Želim da više ljudi sazna o tome i da nešto dobro iziđe iz mog užasa“, rekla je ona za BBC.

(Vesti-info.rs/Stil.kurir.rs)

 

Close