Zašto su Srbi u stvari vukovi: Verovanje staro koliko i naš narod!

human
Foto: Pixabay.com

Vuka nije moguće pripitomiti, učiniti zavisnim i poslušnim, kao njegovog dalekog rođaka, psa, rekao je Dragoš Kalajić

Prema Veselinu Čajkanoviću, poreklo svakog naroda je usko povezano sa nekom životinjom, i u određenom smislu izjednačen sa njom. Za Srbina se tako veruje da je vuk, pa se ova životinja uzima za mitskog srodnika i predstavnika srpskog naroda.

U natprirodnu snagu vuka Srbin je bespogovorno verovao i upravo se nje i bojao. Svaki postupak koji bi mogao čoveka da dovede u bliski susret sa vukom se pažljivo izbegavao. Čak mu se ni ime nije smelo spominjati, pa se umesto reči vuk, koristili različiti nadimci: napomenik, kamenik, pogan, onaj iz gore…

Da je Srbin verovao i u snagu samo vučijeg imena govori i to da se u kućama, u kojima su deca često umirala, novorođenčadima su davana  imena: Vuk, Vukan, Vukašin, Vijuca, Vujadin, Vičica, Vukica…

Evo još jednog primera gde se pokazuje koliko se vuk u srpskom narodu poštovao.

Naime, u jednom periodu je bilo zabranjeno ubiti vuka. Seljak se smeo braniti od njega, ali nije ga smeo ubiti. To je dovelo do toga da su se u jednom selu vukovi toliko namnožili, da su vlasti bili prinuđeni da reaguju i meštanima su podelili otrov da bi potamanili vukove. Međutim, svi do jednog, meštani sela su odbili to da urade.

Ono što Srbina pre svega vezuje za ovu životinju je ćud samog vuka. Da je vuk lako prilagodljiv teškim uslovima i spoljnoj okolini, dok mu, sa druge strane, moralni karakter ostaje nepromenljiv govori i poznata srpska poslovica: Vuk dlaku menja, al’ ćud nikako.

Pun-mesec-vukovi-vucji-mesec
Foto-ilustracija: pixabay.com

„Vuk dobro oličava jednu ljudsku silu koja je veoma složena i raznolika, a njena najupadljivija pojavnost je urođena potreba za slobodom, kao osnovnim uslovom života. Vuka nije moguće pripitomiti, učiniti zavisnim i poslušnim, kao njegovog dalekog rođaka, psa.

Nije to moguće i zato što je mnogo pametniji. Za tu slobodu vezan je i snažan osećaj samopoštovanja i ponosa, bez premca među životinjama, a i među ogromnom većinom ljudi. Kod vuka je etika isto što i pamet. Vuk ne trpi nikakve kompromise koje vidi kao izdaju svoje etike ili prirode.

Rekao bih da u tim svojstvima vuka počiva objašnjenje istinskog uzorka omraze koju uživa kod onih što zavide tuđem slobodoljublju i plemenitosti, jer ih ne poseduju“, napisao je Dragoš Kalajić u svom romanu Poslednji Evropljanin.

U našoj kulturi i tradiciji vuku su posvećeni i mnogi praznici i rituali. U jednom delu Bosne običaj je bio da se za vreme neke svadbe skupi grupa mladića i izvodi ritual koji se nazivao vukovi. Prilikom svođenja mladenaca, ti vukovi bi simbolično napadali mladoženjinu kuću tako što bi se poređali u lanac i držeći se jedan za drugog, zavijali kao vukovi i pesmom upozoravali maldoženju da pričuva nevestu od njih. Razilazili bi se tek kada bi im neko dobacio zavežljaj sa hranom.

Vukove su predstavljali i vučari, koji su se obično oko Božića okupljali po selima. Nosili su slamom napunjenu kožu vuka, a neki su se i ogrtali njome. Išli su od domaćinstva do domaćinstva, pevali prigodne pesme i skupljali darove. Ovaj običaj je do danas sačuvan u istočnijim krajevima Srbije.

O verovanju u natprirodnu moć vuka govori i to da se uzimala kost, zub ili koža mrtvog vuka i nosila kao zaštita od nečistih i mračnih sila, tj. kao amajlija.

(opanak.rs/Stil)

Podeli ovaj članak