Vladeta Jerotić: „Izazovi i odgovori“

Vladeta Jerotić

Akademik Vladeta Jerotić, za „Novosti“, o „Izazovima i odgovorima“, Balkanu koji nikad nije naučio na dijalog: Teško je balansirati između Istoka i Zapada

KNjIŽEVNIK i psihijatar Vladeta Jerotić, iako u 91. godini, juče je na štandu „Ars Libri“ duže od sat vremena čitaocima potpisivao svoju novu knjigu „Izazovi i odgovori“. Jedan od naših najistaknutijih intelektualaca, akademik Jerotić, poznat i po tome što retko daje intervjue, rado je pristao da govori za „Novosti“, iako mu čak i razgovor s čitaocima, kako nam je priznao, sve više predstavlja napor.

– Dok sam bio mlađi bio sam ponosan kad se na mojim predavanjima napuni velika sala. Sada bih voleo da u nekoj maloj dvorani imam 30 slušalaca koji unapred znaju ono o čemu ću da govorim. Govorio bih 15 minuta, a onda bismo razgovarali. Ali, Balkan, uključujući Srbiju, nikad nije naučio na dijalog. Ovde, na Sajmu, čitaoci imaju priliku da me nešto upitaju, ali je meni u ovim godinama zaista zamorno da im odgovaram.

 Na koje ste izazove u novoj knjizi dali odgovore?

– Od rane mladosti sam mnogo čitao. Beležio sam ono što mi se naročito dopalo. U ovoj knjizi su misli od grčkih filozofa i tragičara do novih mislilaca. Tu je i Paulo Koeljo, koji je rekao da dete može uvek da nauči odraslog trima stvarima: da bude zadovoljan bez razloga, da se uvek nečim zanima i da ume da zahteva svim silama ono što želi. Mudri ljudi su postavili izazove, a moja malenkost je izazvana od njih pokušala da da neko tumačenje.

 Čija vas je misao posebno „izazvala“?

– Heraklit je rekao: Ljude kad umru očekuje nešto što nisu slutili, niti znali.

 Razmišljate o smrti?

– Čovek ne zna kad će da ode. Nije jasno zašto neko odlazi sa dvadeset, a neko kad uđe u duboku starost. Svakako da na to utiču spoljašnje prilike, nedovoljna unutrašnja vitalnost, loše nasledne osobine… Ali, neki psihosomatičari kažu da čovek treba da prođe kroz bolest. Ona je opomena iz koje bi trebalo nešto da nauči. Moj pokojni profesor Borivoje Tasovac govorio je da deca treba da preleže dečje bolesti. Posle preležane bolesti njihov ego postaje jači. Sa tim se nisu složili mnogi lekari, ali ja mislim da je bio u pravu.

 Da li smo i mi krivi za ono što nam se događa?

– Vrlo teško pitanje. Starac Zosima, značajan lik u velikom romanu „Braća Karamazovi“, kaže da smo svi za sve krivi. Osim Dostojevskog, to nikad niko nije rekao. Trebalo bi to da poštujemo. Svi ljudi su krivi, pa onda i narodi koji im pripadaju.

 Sudeći po onome što nam se događa, kao da smo mi Srbi krivlji od drugih?

– Ispada tako. Stradamo više nego drugi narodi, ali Srbija je geografski na lošem mestu. Između Istoka i Zapada. I stalno mora da balansira. Zato se ne mogu prehvaliti despot Stefan Lazarević i Đurađ Branković. U najgorim vremenima ovde na Balkanu, znali su da nađu ravnotežu između Istoka i Zapada. Bili su turski vazali, ali je u Srbiji postojala neka autonomija. Žao mi je što Đurađ Branković nije kanonizovan. Istorijski izvori govore da je plakao sedam dana kad je pao Carigrad. Unapred je znao da će pasti i Srbija. Nije hteo da jede. Samo je plakao. Takvi ljudi su retki.

 Ko iz novije srpske istorije podseća na njih?

– Bojim se da ne. Teško je biti takav. Zato ih navodim kao primer. Teško je balansirati između Istoka i Zapada. I sadašnji predsednik se muči. Pritom, Srbija nije velika. Poznato je da veća riba guta manju, ali ne može sve da ih pojede. Moramo pronaći način kako da nas ne pojedu veliki.

(novosti.rs)