Kupili kuću na selu da bi tamo ostarili: Pas odmah osetio da nešto nije u redu sa njom!

pas-devojcica-sa-leukemijom
Foto: Wikimedia/Jimbobrimbaud

Drhtao je i sakrio se pod sto u kuhinju. Celu noć je proveo tamo. Sve nam je to bilo jako čudno jer nikada nije bio previše strašljiv, priseća se vlasnica

Mlada žena iz Hrvatske s mužem je kupila kućicu na selu. Bili su jako srećni i verovali su da će u njoj dočekati starost. Ali, snovi su počeli da im se urušavaju onog trenutka kada su se u nju uselili. Njihov pas odmah je osetio da nešto nije u redu i odbijao je da boravi u kući. Tek su nakon nekoliko meseci saznali da verovatno imaju demona. Ni sveštenik im nije mogao pomoći.

Ovo je njena ispovest:

„Bili smo tako srećni kada smo kupili kućicu na selu. Bilo nam je dosta života u gradu, a kuća je bila vrlo jeftina. Brzo nakon useljenja smo primetili da je atmosfera nekako čudna, teška i negativna. U početku sam verovala da je to zbog starih stvari koje su ostale iza prethodnih vlasnika, a nismo ih još izbacili iz kuće.
Nikad neću zaboraviti kako se naš pas ponašao kad smo prvi put s njim ušli u kuću. Došao je do stepenica koje vode na sprat u dnevni boravak i nije želeo da dođe gore. Drhtao je i sakrio se pod sto u kuhinju. Celu noć je proveo tamo. Sve nam je to bilo jako čudno jer nikada nije bio previše strašljiv. Drugo večee je stao ispred stepenica, neko vreme gledao u nešto gore, pa se sakrio pod sto. Ponovo nije želio k nama u dnevnu sobu.

jahaci-apokalipse
abrasmedia.info

Kako je vreme prolazilo, muž i ja smo počeli sve više da se prepiremo. On je dolazio s posla dobre volje, ali čim bi zakoračio u kuću, raspoloženje bi mu se promenilo. Slično se događalo i meni, ali nije bilo toliko intenzivno.
Noći u toj kući su bile najstrašnije. Čuli smo razne zvukove. Neko je otvarao i zatvarao vrata, čulo se hodanje i škripa dasaka, televizor se sam palio… Naš pas je znao da gleda u neku tačku, kao da nekoga vidi, i da reži.

Bilo me sve više strah. Muž, iako mu se raspoloženje strašno prominilo, nije želeo sebi da prizna da s tom kućom nešto nije kako treba. Uvek je pronalazio objašnjenja zašto se nešto događa. Sve više smo se svađali, a što smo mi bili negativniji, aktivnosti u kući bile su intenzivnije.

Stvari su nestajale i pojavljivale se. Imala sam osećaj kao da me neko stalno gleda. Ponekad sam krajičkom oka videla neku crnu mrlju kako brzo odlazi iz jednog kraja dnevne sobe u drugi. Nakon nekoliko meseci naš pas više nije želeo da uđe u kuću, radije je spavao napolju. Tek tada je moj muž priznao da mu se čini kako u kući nismo sami. Postajalo nam je sve jasnije zašto smo je platili toliko malo – bivši stanari su jedva čekali da je se reše, a mi smo naivno verovali da je to zbog stanja na tržištu nekretnina.

Razgovarali smo sa starijom komšinicom o tome, a ona nam je rekla da verovatno u kući imamo demona. Savetovala nam je da pozovemo sveštenika. Poslušali smo je, iako ne odlazimo u crkvu i nismo vernici.

Svećenik je blagoslovio sve prostorije, izgovorio nekoliko molitvi i otišao. Nekoliko dana je bilo mirno, a onda se sve vratilo na staro. Odlučili smo da odemo. Vratili smo se u grad jer nismo imali izbora. Kuću smo stavili u prodaju, ali zainterespvanih nema. Ponekad po danu nakratko dođemo tamo. Atmosfera unutra je i dalje teška i depresivna.

Verovali smo da je to naša kućica iz snova u kojoj ćemo dočekati starost, ali demoni u njoj su imali drugačije planove. Više ne pričam ljudima šta nam se dogodilo jer me uglavnom čudno gledaju, a neki čak kažu da pričam gluposti, da duhovi i demoni ne postoje. Tako sam i ja nekad verovala, sve dok na svojoj koži nisam iskusila suprotno. Bila bih najsrećnija da je to sve samo ružan san i da se probudim u našoj kućici iz snova.“

Tegle meda
Za više informacija, kliknite na fotografiju
(24sata.hr/Stil)

Komentarišite prvi

Odgovorite:

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*

Close