Kriza koja je skoro dovela do kraja sveta

Atomska bomba

Mnogi ni danas ne znaju detalje o 13 oktobarskih dana 1962. godine, tokom kojih je svet bio najbliže nuklearnom ratu u svojoj istoriji.

1946. godine Džordž Kenan, američki diplomata u Sovjetskom Savezu, pisao je Trumanovom Ministarstvu spoljnih poslova o svom viđenju agresije SSSR-a. On je smatrao da se sa Sovjetima ne može raspravljati i dogovarati, nego da jedino reaguju na ‘zakon sile’.

Taj opis uticao je na kasniju američku politiku ‘zatvaranja’ prema SSSR i širenju komunizma, što je gotovo prouzrokovalo nuklearni rat 16 godina posle toga.

Nakon neuspešnog pokušaja invazije u Zalivu svinja 1961. godine, te nakon što su SAD počele širiti nukearne projektile u Turskoj i Italiji, kubanski vođa Fidel Kastro i predsednik SSSR-a Nikita Hruščov dogovorili su se da na Kubu smeste instalacije nuklearnih projektila kako bi sprečili bilo kakve dalje pokušaje invazije Kube od SAD

CIA je za to saznala preko sovjetskog špijuna, pukovnka Olega Penkovskog, koji im je slao ratne planove, tajne dokumente i druge korisne informacije.

14. oktobra 1962. godine američki špijunski avion preleteo je iznad Kube i potvrdio da se onde zaista nalaze sovjetske rakete. Zbog toga su tokom 13 dana, od 16. do 28. oktobra, SAD i Sovjetski savez bili najbliže međusobnom nuklearnom uništenju tokom Hladnog rata.

16. oktobar

Američki predsednik Džon F. Kenedi informisan je o fotografskim dokazima koji su potvrdili da se na Kubi nalaze sovjetski projektili i primio je sve prikupljene informacije. Odmah su predložena dva moguća poteza: ili da krenu u vazdušni napad i invaziju ili da se upute u pomorski karantin uz pretnje daljim vojnim opcijama.

Predsednik nije menjao dnevni raspored, kako se javnost ne bi zabrinula.

17. oktobar

Američke vojne snage počele su formirati baze na jugoistoku zemlje, nakon što je ponovljen izviđački let špijunskog aviona U-2 potvrdio dalji razvoj na lokaciji projektila na Kubi. Onde su naime postavljene srednje i dalekometne rakete koje su mogle pogoditi kontinentalni deo SAD.

18. oktobar

Sovjetski ministar spoljnih poslova Andrej Gromijko održao je sastanak s Kenedijem u Beloj kući, pri čemu je uveravao američkog predsednika da oružje služi isključivo u odbrambene svrhe. Kenedi to nije smatrao istinom, ali nije bio spreman ni za rasprave, nego je samo upozorio Gromijka da će biti ‘smrtnih posledica’ ako se na Kubi nalazi oružje za napad.

19. oktobar

Kenedi se pridržavao uobičajenog rasporeda i otišao je na put, dok su njegovi savetnici ostali da raspravljaju o sledećem mogućem koraku.

20. oktobar

Bela kuća je naredila ‘karantin’ Kube. Blokadu su prozvali karantinom, jer je, tehnički gledano, ‘blokada’ ratni čin. Bilo koji sovjetski brod koji je prevozio oružje na Kubu mogao je biti okrenut i vraćen kući. Predsednik je odglumio prehladu kako bi se ranije vratio kući i kako bi Amerikanci nastavili da žive u blaženom neznanju.

21. oktobar

Kenedi se nakon nedeljne mise susreo s generalom Volterom Svinijem iz vazduhoplovnih snaga kako bi razmotrili taktiku delovanja. General Svini mu nije mogao obećati sa stoprocentnom sigurnošću da će uspeti da uništi sve rakete.

22. oktobar

Nakon nedelju dana čekanja, Kenedi je napokon obavestio javnost o tome što se događa i stavio američku vojsku u stanje pripravnosti. Dodao je kako SAD neće okončati ‘karantin’ dok SSSR ne ukloni svoje projektile.

Neki članovi posebno formiranog tela za bezbednost savetovali su da Amerikanci krenu u invaziju Kube, premda bi to prouzrokovalo masovnu odmazdu SSSR-a. SAD se umesto toga prebacio u stanje pripravnosti za odbranu.

23. oktobar

Organizacija američkih država (OAS) podržala je američku blokadu, čime je potez SAD postao međunarodno legitiman. Inače, Kuba je ranije iste godine izbačena iz OAS-a.

Američki brodovi su raspoređeni na blokirajuće položaje oko Kube, a sovjetski teretnjaci vezani za Kubu, s vojnom opremom, u najvećoj meri su zaustavljeni (prošao je jedino tanker Bukurešt). U sovjetskoj ambasadi održan je sastanak državnog sekretara SAD, Roberta Kenedija, i predstavnika SSSR-a.

24. oktobar

Hruščov je osudio američki karantin kao čin agresije. „Vi, gospodine predsedniče, ne proglašavate stanje karantina nego postavljate ultimatum i pretite da ćete, ako ne udovoljimo vaših zahtevima, koristiti silu. Razmislite o tom šta govorite! I želite me uveriti da pristanem na to! Šta bi značio pristanak na ovakve zahteve? To bi značilo da se rukovodimo u odnosima s drugim zemljama – ne vođeni razumom – nego pristajanjem na tuđu samovolju. Vi više ne zvučite razumno, nego nas pokušavate uplašiti.“

Papa Ivan XXIII apelovao je na obojicu predsednika da rade na postizanju mira.

25. oktobar

SAD su zatražile hitan sastanak UN-ovog Saveta bezbednosti, gde je sovjetski ambasador negirao da na Kubi postoje projektili. Američki ambasador u UN-u Adlaj Stivenson rekao je sovjetskom ambasadoru da je „spreman čekati da na vrbi rodi grožđe“ dok ne dobije odgovor od SSSR-a. Nakon toga je UN-u predočio fotografije s Kube.

Glavni sekretar UN-a, general U Tant, zamolio je za ‘period hlađenja’, što je Kenedi odbio, jer su projektili i dalje bili na Kubi.

26. oktobar

Američke vojne snage bile su u stanju pune pripravnosti za početak rata. Brodovi za Kubu su ili ostali na mestu ili su promenili smer kretanja, dok su neki pregledani i dopušteno im je dalje kretanje.

Projektili na Kubi su postali operativni i nastavila se izgradnja, te su sovjetski bombarderi IL-28 počeli da zauzimaju kubanski vazdušni prostor.

Strahujući od naposrednog napada, Kastro je predložio Hruščovu da SSSR prvi napadne SAD.

Ali sovjetski špijun Aleksander Fomin predložio je diplomatsko rešenje: da se svi projektili uklone, u zamenu za obećanje da SAD nikad neće napasti Kubu. Sličan predlog je pismenim putem i sam Hruščov poslao Kenediju.

27. oktobar

U drugom, strožem ali javnom pismu, Hruščov je pristao na povlačenje projektila ako Kenedi obeća da nikad neće napasti Kubu, ali i ako ukloni američke Jupiter projektile iz Turske.

U-2 koji je krenuo u izvidnicu na kubanskom terenu je oboren, pri čemu je poginuo pilot Rudolf Anderson. Nijedna strana nije želela sukob, uprkos tome.

SAD su ignorisale Hruščovljevu javnu ponudu i odlučile da prihvate prvu, poslatu dan ranije, dodajući da će kao znak dobre volje ukloniti Jupiter rakete iz Turske, nekoliko meseci kasnije.

Američki brodovi su zaustavili sovjetsku podmornicu, punu nuklearnih torpeda, ispod linije blokade, a američki avioni su MIG-ovi proterali iznad poluostrva Kamčatka, na ruskom dalekom istoku.

Te iste večeri, SSSR i SAD postižu dogovor kako bi izbegli sukobe.

28. oktobar

Sovjeti javno obznanjuju da će ukloniti projektile u zamenu za obećanje da SAD nikad neće napasti Kubu, pri čemu ne spominju dogovor o povlačenju američkih projektila iz Turske.

Projektili su ukrcani i vraćeni u SSSR početkom novembra 1962. godine, a krajem istog meseca završio je i američki embargo Kubi. Sovjetski bombarderi su napustili zemlju krajem godine, a Jupiter projektili uklonjeni su iz Turske do kraja aprila 1963. godine.

Tad je uspostavljena i direktna veza, tzv. crveni telefon, između SSSR i SAD, kako bi se osigurala direktna komunikacija između dve velesile u budućnosti.

(b92.net)