Kako pomoći detetu da pažnju usmeri na nastavu?

školski čas 1

Zbog čega su deca nepažljiva na nastavi i šta roditelji mogu da učine kako bi to promenili, savetuje pedagog Jelena Holcer

Sa polaskom dece u školu, mnogi roditelji su suočeni sa komentarima učiteljice da je njihovo dete nemirno na času, da se stalno “vrpolji”, da deluje kao da mu je dosadno, da ometa drugu decu… Zašto je to tako?

Da li su ova deca nespremna za prvi razred, pa im je potreban dodatan rad na adaptaciju škole ili ovakvim svojim ponašanjem šalju određenu poruku?

Deca su nemirna na časovima uglavnom, u prvim razredima škole. Kasnije, odrastanjem, njihova pažnja se postepeno produžava, a fizički manifestacije nemira (potreba deteta da često ustane ili da se vrti na stolici ili lupka nogama o pod) nestaje.

U prvim razedima škole, deca još uvek pamte način učenja iz vrtića. Tamo su znanja sticala kroz igru i zabavu, nisu morala da sede mirno 45 minuta, nalazili su se u ambijentu njima dobro poznatom, u prostoru sa veselim bojama i vaspitačicama koje mogu da dodirnu, sednu im u krilo, zagrle ih kad god požele. Zato što se sećaju ovog perioda, većina dece u prvom razredu izjavljuje da voli školu. Međutim, ako se sadržaji i očekivanja da dete ove sadržaje usvoji, menjaju iz jednog razreda u drugi i postaju sve zahtevniji – tako i njegov otpor prema školi raste. U petom razredu, pronaći dete koje kaže da voli školu predstavlja veliki izazov.

Zašto je dete nemirno na času?

Monološki način prezentovanja gradiva. Nastava bez intereakcije ili dijaloga uspavljuje dete. Ono nema razloga da bude mentalno budno i koncentrisano ako zna da ga niko neće pitati za mišljenje ili na bilo koji način aktivirati. Ovakvi časovi su dosadni a dete nižih razeda osnovne škole ne ume dosadu da pobedi na drugačiji način osim ličnom fizičkom akcijom, koju nastavnici najčešće nazivaju “nemir”. U starijim razredima, dete kome je dosadno će na času sanjariti. Nastavniku to neće ometati čas ali korist koju će dete od tog časa imati je nikakva.

Detetova nezrelost za promenu koju donosi škola. Ukoliko dete u periodu pre škole nije uspostavilo razlikovanje igre od obaveze, nema osnovne radne navike ili nije adekvatno pripremljeno na promenu koju donosi škola, očekivano je da će mu biti potrebno više vremena da se snađe u ovim novim okolnositma. Smatra se da treba da prođe ceo prvi razred da bi se sa sigurnošću moglo reći da se dete naviklo na školu, jer je toliko velika ova promena u njegovom životu. Za dete koje je u školu zakoračilo nespremno ili nezrelo, ovaj period traje i duže.
Okruženje koje čine druga deca. Ukoliko su deca iz odeljenja vašeg deteta uglavnom fizički aktivna ili nemirna (na primer, veći broj dečaka u odeljenju često znači i problem sa disciplinom) i vaše dete će imati poteškoća da bude pažljivo na času. Ono ima potrebu da bude prihvaćeno u svom društvu, da se oseća delom celine pa će podržavati ponašanje većine ili i samoinicijativno inicirati nestašluke da bi zadržalo status u grupi.    Kako možete pomoći svom detetu da što pre ustanovi pažnju potrebnu za pažljivo praćenje nastave?

Pokažite razumevanje.

Setite se svog detinjstva. Da li je vama bilo lako da 45 minuta koncentrisano slušate čas biologije, pa posle samo 5 minuta pauze, takođe, sa maksimalnom pažnjom pratite čas matematike? A posle toga…

Zato, izbegavajte da kritikujete ili grdite dete koje ne može da obuzda svoje ponašanje.  Ono za to nije odgovorno. Umesto toga, pomozite mu da uspostavi ponašanje koje je poželjno. Umesto kritika, svaki put kada uspe da se savlada ili da nešto uradi na način koji želite da postane dominantan, pohvalite ga.

Vežbajte pažnju i fokusiranost na određene aktivnosti.

Roditelji mogu vežbati fokusiranje pažnje svog deteta igrajući se društvenih igara ili ponudom detetu igara sa prirodnim materijalima kao što su: voda, pesak, glina…

Uvek nove aktivnosti.

Kada vidite (u kućnim uslovima) da se dete dosađuje i da zbog toga postaje naporno, preterano živahno, zahtevno – pronađite mu nove zadatke. Uključite ga u svoj život i obavežite ga da vam nešto donese ili odnese, pomogne u nečemu. Dete će se osećati kao da vam je potrebno, da umete da cenite njegovu pomoć, a vi ćete sprečiti da mu, zbog dosade, negujete nemir.

Razgovarajte sa nastavnikom ili učiteljicom.

Pokažite inicijativu. Pitajte šta su oni učinili da se vaše dete na času smiri? Ponekad je dovoljno takvo dete staviti u prvu klupu kako bi taj nastavnik, u svakom trenutku, znao šta on radi i kada primeti da mu pažnja popušta učini male trikove kako bi dete ponovo smirio. Ti mali trikovi koje bi trebalo da zna nastavnik, jeste da detetu da novi zadatak, nečim ga uposli da mu pomogne (obriše tablu, zareže olovku u ćošku učionice). Svaki fizički iskorak, promena koju je detetu dozvolio nastavnik, omogućiće detetu da se brže smiri, nego ga prisiljavati da mirno sedi u klupi 45 minuta.

Male vežbe za suzbijanje nervoze kao što su: brojanje u sebi, vizuelizacije, tehnike disanja i slično, odlične su metode za antistres samopomoć, a može ih savladati dete već od pete godine. Naravno, uslov da ovim vežbama naučite svoje dete jeste da ih poznajete vi.

Obratite pažnju na druga iz klupe vašeg deteta.

Često, nastavnici stavljaju jednog pored drugog decu koja su potpuno različitih osobina, očekujući da će oni međusobno delovati jedan na drugog. To, međutim, ne mora da ima nikakvog značaja za smirivanje nemira kod jednog deteta a može značajno ometati u radu ono dete koje nije nemirno.
Konačno, ukoliko se neželjeno ponašanje deteta stalno menja ali ostaje uvek prisutno, očigledno je da na ovaj način dete poručuje da prema školi ima otpor. Tako, dete koje i u kasnijim razredima ometa čas (ne više fizičkim nemirom već, na primer, stalnim pričanjem) pokušava samo sebe da zabavi. Nažalost, ovakvo ponašanje je u starijim razredima neretko podržavano od druge dece (i njima treba zabava), pa se utoliko teže iskorenjuje i transformiše u neko poželjnije.

(kurir.rs)

Podeli ovaj članak