Došla sam čak iz Australije na 10 godina mature, a ispalila se kao nikad u životu!

Foto-ilustracija: pixabay.com

Kako se približavao jun, Marko me je izveštavao o detaljima organizacije. U međuvremenu je nekoliko ljudi otkazalo dolazak, ali i dalje je iz IV-1 bilo u planu 17 ljudi. Iz ostalih odeljenja od 10 do 15, ali svakako smo bili među najbrojnijima. I kada se uzme u obzir svih deset odeljenja, trebalo je da bude stotinak ljudi

Mesec jun je u znaku matura, slavlja, godišnjica matura… Tako je i Ljubica (30), koja je odmah po završetku X beogradske gilmazije 2007. godine otišla u Australiju, u Brizbejn, došla posle punih deset godina u rodni Beograd, upravo povodom lepog jubileja… Toliko se razočarala da nam je svoju ispovest poslala, a mi je vama prenosimo u celosti.

Čim sam odbranila maturski ispit, otišla sam kod oca u Brizbejn. On je živeo tamo, u tom momentu već 15 godina, od kako su se on i mama razveli kada sam ja imala samo tri godine. Tata je otišao “trbuhom za kruhom”, a ja ostala sa mamom, da završim školu. Mama se nadala da ću možda ipak ostati u rodnoj zemlji, a ja sam znala, čim sam krenula u srednju, da ću otići kod tate.

I tako je i bilo. Istog dana kada sam uzela svedočanstvo u gimnaziji, uzela sam kofer, pozdravila se sa mamom, i zaputila na aerodrom. Mami sam obećala da ću doći već sledećeg leta, ali se ispostavilo da sam je slagala. Nisam došla narednih deset godina. I ne bih ni sad, verovatno, da nisam dobila predivan poziv: da proslavim sa svojim drugarima 10 godina mature.

Od kako sam otišla preko pola sveta, ostala sam u kontaktu sa desetak drugara i drugarica iz gimnazije, i to preko Fejsbuka. Povremeno smo se dopisivali, redovno čestitali rođendane i praznike, ali to je bilo sve.

U Brizbejnu sam završila marketing i posle stažiranja u jednoj kompaniji dobila ponudu koja se ne odbija iz jedne prestižne firme, gde radim već četiri godine i prezadovoljna sam. Upoznala sam mnogo ljudi tamo, izgradila sebe i svoj život. Upoznala dečka sa naših prostora, sa kojim živim već dve godine i planiramo venčanje. Srećna sam i zadovoljna. U Srbiju nisam dolazila jer me mama poseti svakog leta, a kad sam ja na odmoru, koristim vreme da proputujem koliko mogu.

Kada me je Marko, drugar iz odeljenja kontaktirao, negde oko Nove godine, da planira da organizuje okupljanje, i da bi voleo da dođem i ja, pa da zato želi da javi na vreme da bih mogla da se organizujem, oduševila sam se. Odmah sam kupila kartu za Beograd, i radovala se povratku u rodni grad posle toliko vremena i viđanju starih prijatelja.

Kako se približavao jun, Marko me je izveštavao o detaljima organizacije. U međuvremenu je nekoliko ljudi otkazalo dolazak, ali i dalje je iz IV-1 bilo u planu 17 ljudi. Iz ostalih odeljenja od 10 do 15, ali svakako smo bili među najbrojnijima. I kada se uzme u obzir svih deset odeljenja, trebalo je da bude stotinak ljudi.

Našli smo se na Miljakovcu, u jednom restoranu koji drži otac druga iz generacije. Imali smo čak i živu muziku, kompletnu večeru, piće i dezert. Ponuda koja se ne odbija, a restoran manje poznat, a dovoljno “izolovan” da se stari prijatelji sastanu posle decenije i popričaju.

Kako sam prilazila mestu dešavanja, svakim korakom srce mi je lupalo sve jače. U glavi su se menjali razni filmovi – da ću ući unutra poput neke zvezde, da će svi da se oduševe kada uđem… Pa onda, da će me dočekati aplauzom, itd. U svakom slučaju, brzo sam shvatila da previše fantaziram, ali sam se radovala susretu i od treme sam jedva otvorila ulazna vrata

I dok sam pogledom tražila ekipu, more ljudi, radoznale oči… Za jednim stolom u ćošku sam videla desetak poznatih lica, okupljenih za jednim stolom, kako sede u polumraku u tišini, i kao da čekaju da dođem ja, ne bih li podigla tu učmalu atmosferu.

Malo je falilo da se onesvestim od šoka. Prišla sam, pozdravila se, svi su bili divni i ljubazni. Ipak, tu je bilo osmoro ljudi iz mog odeljenja i još troje iz ostalih. I to je to. Cela generacija se svela na taj jadnjikavi sto u nekoj zadimljenoj birtiji na periferiji grada. A ja došla iz Australije?!

Bilo mi je drago da vidim te ljude, razgovarali smo, smejali se… bilo je prijatno veče. Ipak, nije bilo ni deseti deo onoga što sam zamislila, a posebno što nije došao skoro niko ko je mene zanimao… Strašno. Ispalila sam se onako, svetski. Pukla hiljadu evra na avionsku kartu, još 500 na poklone koje sam morala da ponesem ljduima jer, eto, dolazim iz “obećane zemlje” posle toliko vremena… Debakl.

Na kraju te večeri je baš Marko predložio da se nađemo na kafi, kolačima, na Adi za neki dan… jer sam ja ostajala još dve nedelje u Beogradu. I tada sam uradila strašnu stvar: slagala sam da putujem po Srbiji, da obilazim rodbinu, i da već sutra idem iz Beograda, a da se vraćam bukvalno na aerodrom. Morala sam. Ta scena mi nikada neće nestati iz sećanja: desetak umornih, sivih lica sa usiljenim osmesima, čekali su mene da im obojim veče… E, nećete me više prevariti. Ostanite sa svojim učmalim životima, a ja odoh u beli svet da se vratim svom lepom životu!

A vi, koji me pljujete… Ljubomorni ste, jer ni vaši životi nisu mnogo bolji

(Telegraf.rs)

1 komentar na Došla sam čak iz Australije na 10 godina mature, a ispalila se kao nikad u životu!

  1. veoma
    jednostrano i sebicno posmatranje situacije….zaboravila vila gde je
    bila. Ja sam takodje zivela vani i svaki put bi mi srce zakucalo samo
    kad predjem granicu, nije bi mi bilo vazno koliko ko ima, a da su bedni
    sto nisu bogati boze me sacuvaj, nikad nisam to pomislila za moje ljude.
    Imace puno da uci…obicno takve egzistencijalna kriza zatekne oko 40, ko prezivi neka prica

Odgovorite:

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*

Close