Da li je religija sama po sebi nasilna?

Religija

„Gomile glava, ruku i stopala mogle su se videti. Bilo je potrebno da pronađete pravi put kroz tela ljudi i konja.“ Ovako je istoričar Rejmon D’Ažil opisao Jerusalim 1099. godine, dok je gledao kako krstaši osvajaju grad.

„Ljudi su jahali u krvi do kolena i uzdi. Zaista, bila je to pravedna i sjajna osuda Božja, da ovo mesto bude ispunjeno krvlju nevernika, jer je toliko dugo patilo od njihovog huljenja.“

Kada ljudi stvaraju generalizujuće argumente o inherentnom nasilju religije, verovatno misle na ovakve stvari: nepomirljivo, trijumfalističko krvoproliće krstaških ratova; višedecenijsko klanje u Tridesetogodišnjem ratu; i dehumanizovana serija ubistava savremenog džihada.

Međutim, da li je religija uzrok svih velikih ratova u istoriji? Kratak odgovor je: NE. Bilo koji student istorije bi mogao da ukaže na to da su sukobi od pohoda Džingis-kana do Prvog svetskog rata imali nereligijske motive.

Brojni istraživači suočavali su se tom enigmom i činjenicom da iako skoro svi ispitanici ne veruju da je religija pokretač sukoba, ipak smatraju da je ona glavni krivac. Religija možda nije uzrok svih ratova u istoriji, kažu ispitanici, ali je ona sama po sebi nasilna na način koji je bez sumnje učinio svetsku istoriju gorom.

Jedan od problema samog postavljanja pitanja je pretpostavljanje da postoji jedinstvena stvar koja se naziva „religija“ i koja je konstantna već hiljadama godina. Takva ideja je već dugo prisutna i problematična u zapadnoj kulturi.

Međutim, ne postoji univerzalan način na koji se religija može definisati, naročito kada se porede mono- i politesitičke vere. Na Zapadu se na religiju gleda kao na koherentan sistem obaveznih verovanja, institucija i obreda, čije je praktikovanje u suštini privatno i hermetički zatvoreno od svih „sekularnih“ aktivnosti. Međutim, reči u drugim jezicima koji se na Zapadu prevode kao „religija“ skoro uvek se odnose na nešto veće, neodređenije i obuhvatnije. Nemoguće je napraviti koherentan slučaj o ulozi religije u ratovanju i nasilju kroz istoriju širom sveta, jednostavno zato što religija igra različitu ulogu u različitim kulturama.

Nemoguće je objasniti savremeno ili istorijsko nasilje samo kroz religiju. Islamski fundamentalizam je često, ne i uvek, prerastao u fizičku agresiju. Međutim, to se nije dešavalo zato što je islam u osnovi naklonjeniji nasilju od npr. protestantskog hrišćanstva, već zato što su muslimani imali mnogo teži put do savremenosti (poraz Osmanskog carstva u Prvom svetskom ratu). Drugim rečima, čak i na istoriju religije mora da se gleda kroz objektiv politike.

Ljudi započinju ratove, ubijaju svoje neprijatelje i raznose sebe u vazduh iz komplikovanih razloga. Ljudi govore u okvirima. Oni vide svet kroz kulturološke asocijacije i narative istorije, čak i kada oni nisu očigledni. Zbog toga učesnici istraživanja mogu da razumeju da religija nije uzrokovala sve ratove u istoriji, a da i dalje podsvesno veruju da je religija sama po sebi nasilna.

(nationalgeographic.rs)