7000. GODINE SVI PRAVOSLAVCI SU ČEKALI SMAK SVETA: Umrećete od smeha kad čujete šta se na kraju desilo!

sudnji-dan-triptih-nemackog-slikara-hansa-memlinga-s-kraja-15-veka
Sudnji dan, triptih nemačkog slikara Hansa Memlinga s kraja 15. veka. Foto: Wikimedia Commons/aiwaz.net

U osnovi hrišćanstva je verovanje u Smak sveta i Sudnji dan, ali kada će on doći zna samo Bog i niko drugi. Naravno, čovek je čovek, a čovek je proklet, kažeš mu jednom, on hoće opet. Bez obzira na to, ljudi su oduvek pokušavali da izračunaju ili raščivijaju koji je to datum Bog odredio za apokalipsu

Ljudi odvajkada žele da zavire u budućnost, da saznaju šta im se sprema kako bi to bolje dočekali ili možda, ako je moguće, izbegli u slučaju nesreće.

Paganski narodi, pa i Stari Srbi među njima, gledali su u utrobe životinje, u let ptica, u sve i svašta, pokušavajući da odgonentnu nadolazeće događaje i da se u skladu s tom spoznajom upravljaju.

Monoteističke religije nisu mnogo šta promenile u tom osnovnom, temeljnom čovekovom porivu, ali su mu dale novu dimenziju.

Više se nije moglo gledati u utrobe i let ptica, osim ako niste imali veliku želju da budete spaljeni na lomači zbog veštičarenja, ali se zato moglo biti “prozorljiv“, odnosno, biti po volji Boga određen da vidiš buduće dane.

U apokalitičnim predstavama judaizma, hrišćanska i islama – tri avramovske religije koje dele verovanje o nadolazećem Smaku sveta i Sudnjem danu – centralno pitanje (iz teološke perspektive, naravno, ne iz praktične i svakodnevne) više nije bilo da li je dobro danas ući u bitku s neprijateljem, već kada će taj Dan doći.

Svakako da je bilo tih “prozorljivih” koji su nagoveštavali sreće i nesreće, ali na duži rok, glavno pitanje je apokalipsa.

U osnovi, sve tri vere tvrde da to zna samo Bog i niko drugi. Ni anđeli, ni sveci, a svakako ne ljudi. Taj Dan će doći iznenada i neočekivano, kada će se podići veo koji skriva Boga od očiju ljudi, čime će se On pokazati nama u pravom svetlu i formi.

Zapravo, nedavno smo pisali o tome šta znači reč “apokalipsa“, a znači upravo to: “podizanje vela“.

Međutim, naravno, čovek je čovek, a čovek je proklet, kažeš mu jednom, on hoće opet.

Bez obzira na to šta je u osnovi verovanja u Smak sveta i Sudnji dan, bez obzira na to šta je u teoriji, ljudi su od početka pokušavali da izračunaju ili raščivijaju koji je to datum Bog odredio za apokalipsu.

A bilo ih je mnogo.

Recimo, 1000. godina je zbog svoje simbolike (tačno jedan milenijum od rođenja Isusa Hrista) uzimana kao mogući datum. Danas znamo da je došlo do greške u računanju kalendara i da je Hrist zapravo rođen oko 4. godine pre Hrista.

Takođe, znamo da je razapet, pogreben i vaskrsao (ako ste hrišćani, verujete u ovo potonje, ako ne, ne verujete) između 30-33. godine posle Hrista. Opet, njihove hiljadugodišnjice su takođe bili datumi mogućeg Smaka sveta.

Kada su se samo nekoliko godina nakon hiljadugodišnjice od kraja ovozemaljskog bitisanja Isusa Hrista, 1038. godine, poklopili praznici Blagovesti i Velike subote, svi su bili ubeđeni da će Sudnji dan nastupiti baš u tom trenutku.

Opet nije.

Kada je nebom Evroazije preletela Halejeva kometa 1066. godine, opet su svi očekivali Smak sveta. Desilo se da su Normani pokorili Englesku, ali to je bio “smak sveta” samo za Anglosaksonce.

Dakle, opet ništa.

Spisak je dugačak, i pređimo na poentu. Po vizantijskom/pravoslavnom računanju vremena od nastanka sveta (ili, kako neki tvrde, slovenskom računanju koje su Romeji preuzeli pa sad svi misle da to njihovo), 7000. godina padala je u onoj koju danas tretiramo kao 1492.

Čitava pravoslavna zajednica naroda je bila ubeđena da dolazi Smak sveta. U jednom srpskom manastiru, gorljivi je monah urezao u drvo taj broj. Rusko sveštenstvo uopšte nije našlo za shodno ni da izračuna datume pokretnih verskih praznika za 7001. godinu; zašto bi, uostalom, kad ta godina nikada neće ni nastupiti, sve je gotovo, zar ne?

Ne.

Nije potpuno jasno zbog čega su baš bili tako uvereni, i u čemu su videli značaj te cifre.

Možda zbog broja sedam, koji ima veliku simboličku vrednost?

Zar nije Bog sedam dana stvarao svet? Zar nema nedelja sedam dana? Zar nije Isus rekao Petru da oprosti svakome ko se pokaje sedamdeset puta sedam puta? Zar nije isterao sedam demona iz Marije Magdalene? Zar nije broj sedam centralna vrednost u Knjizi Otkrivenja? Nema li tamo sedam crkava, sedam pečata, i tako dalje?

Bilo kako bilo, do Smaka sveta 1492. godine nije došlo.

Došlo je do nečeg drugog.

2. januara pala je Granada, poslednje muslimansko uporište na španskom tlu, čime se okončalo 780 godina dugo islamsko prisustvo na najzapadnijem evropskom poluostrvu. Iste godine je proterano nekoliko stotina hiljada Jevreja koji su odbili da se pokrste. Muslimanima je sledovala ista sudbina.

11. avgusta, na tron Svetog Petra u Rimu popeo se papa Aleksandar VI iz španske vlastelinske kuće Bordžija, jedan od najkontroverznijih ikada (mnogi danas smatraju da je bio oklevetan od strane korumpiranih neprijatelja, i da je zapravo istinski bio odličan papa).

Samo osam dana ranije, isplovio je i na svoje prvo putovanje ka zapadu krenuo Kristofer Kolumbo. 12. oktobra je “otkrio” Ameriku, uveren da je otkrio kraći put za Indiju.

U čemu je ironija? U tome što smo umesto Smaka sveta te godine, zapravo dobili proširenje sveta, proširenje naših vidika i ljudskih horizonata.

Osim ako ne volite Ameriku. U tom slučaju 7000. godina je stvarno bila godina Smaka sveta.

(O. Š.)

Podeli ovaj članak