Kakav bi svet bio kada bismo svi poštovali Boga i Božje zapovesti?

michelangelo
Foto: Pixabay.com

Da li je moderno društvo potpuno devalviralo osnovne postulate morala i vere. Mnogi Boga posmatraju kao duhovni „džuboks“, daju novac, slave slavu, zapale sveću i očekuju ispunjenje želja

Na ovoj planeti nema ratova. Nema čak ni ubistava. Niko ne krade, ne laže, pa čak ni ne želi tuđe. Muževi su verni, žene takođe. Deca poštuju roditelje, a idole nemaju. Mnogo se radi, ali je nedelja rezervisana za odmor. Bog se ne spominje u svakodnevnim ćaskanjima, već se u njega veruje.

Ovako bi izgledala planeta kada bi se svi pridržavali Božjih zapovesti. Jer, vrednosti u njima su univerzalne i možemo ih naći u svim religijama – od iskrenosti, preko poštenja i čestitosti, do savladavanja niskih poriva. Osim vernika, i ateisti i agnostici bi se verovatno složili da bi život po pravilima koje je Mojsije dobio na Sinajskoj gori učinio da svet bude bolji. A, danas kao da živimo u potpunoj suprotnosti. Poštenju se smejemo, iskrenost je postala retka roba, a niski porivi caruju.

Mada će mnogi reći da su Božje zapovesti prevaziđene u 21. veku, voditelj emisije „Agape“ Aleksandar Gajšek siguran je da one nikad neće zastareti. Sagovornik „Života plus“ u njima vidi kosmički zakon.

– Ne moramo ni da govorimo o religiji, možemo o moralu sadržanom u njima. Ako bismo se držali tih deset zapovesti, već bismo ovde osetili predukus raja. Naša galaksija je samo jedna od 200 milijardi, a šta smo mi, ovako mali, beznačajni, uradili u istoriji civilizacije? Potrošili smo živote na neke sumanute ratove i bitke za vlast – ističe Gajšek.

I to je posebno značajno danas kada smo, kako primećuje naš sagovornik, dostigli tačku u istoriji u kojoj imamo sve uslove za udoban život. Prijatelje i poznanike koji kukaju da nikad nije bilo gore podseća da smo pre samo 60 godina bili pod okupacijom, gladovali i živeli u nemaštini.

crkva-sveće p
Foto: Pixabay.com

– Kada je moj prijatelj, slikar Milan Tucović gostovao u mojoj emisiji, rekao je: „Znate vi da se iznenadim svaki put kad uđem u kupatilo, a tamo topla voda“. I ispričao je kako je jednog dana išao za Požegu, napolju minus, u automobilu toplo, a na modernim uređajima sluša Brandenburški koncert koji izvode najbolji umetnici sveta. Dok se peo uz Rudnik, počele su da padaju krupne pahulje snega i odjednom ga je oblio neverovatan osećaj radosti jer je shvatio da je to nekad bilo dostupno samo imperatorima. Ali, to je prokletstvo u ljudskom biću da je večito nezadovoljno. I kad dostigne neki pristojan život, nastaju problemi, otuđenje, suludo takmičenje sa drugima – primećuje Gajšek.

A, zapravo nam ništa od toga za čim čeznemo nije potrebno, siguran je naš sagovornik uveren da je centralni smisao života „voleti i biti voljen“. Opasku da je ljubavi sve manje uzima sa rezervom prisećajući se razgovora koji je pre 10 godina vodio sa jednim od predavača na specijalističkim studijama.

– Ponavljam tu matricu kako je svet nikakav, kako nema ljubavi, a on mi postavi pitanje: „A kad je to ljubavi bilo? Koje je njeno zlatno doba?“ I ja shvatim da nemam odgovor. Iluzija je da je sve pre bilo bolje. Još je sveti apostol Pavle pisao kako je došlo apokaliptično vreme. A to je bilo pre 2000 godina. I danas ima ljudi koji poštuju zapovesti i to su pravi autoriteti koji, po pravilu, ne morališu i ne prekorevaju.

Ima ona gradacija u odnosima, najniži nivo je kad si blag prema sebi, a strog prema drugima, sledeći kad si strog i prema sebi i prema drugima, zatim kad si blag i prema sebi i prema drugima, a najviši nivo je kad si blag prema drugima, a strog prema sebi. Ljudi na ovom nivou nađu opravdanje za druge ne opravdavajući njihov greh – otkriva naš sagovornik.

Većinu, ipak, čine oni sa prvog nivoa. Pojedinci čak tvrde da bi nam život bio dosadan ako bismo se pridržavali zapovesti. Kao umereni hedonista koji je svoje ventile pronašao u sportu, pravljenju vina i organizovanju poetskih večeri, naš sagovornik ipak pokazuje da su hedonizam i zapovesti spojivi.

molitva-sveća
Foto: pixabay.com

– Tek kad sam počeo intenzivnije da učestvujem u kulturi, a ona obuhvata, kako to akademik Jerotić često citira, religiju, filozofiju i umetnost, počeo sam u punom smislu da osećam radost života. Da li je moguće da čoveku prođe životni vek, a da nikad nije pokušao da pročita jednu knjigu od Dostojevskog, Kafke, Tomasa Mana, da nije pokušao da neko vreme sluša klasičnu muziku pa da vidi zašto joj se ljudi toliko dive, da nije pogledao antologijski film Bergmana ili Tarkovskog? Za sve je potrebno vreme, ne možemo odmah da osetimo lepotu – priča Gajšek.

Aleksandar je to naučio na sopstvenom primeru. Pamti 1996. godinu kao prekretnicu u životu, kada se kao 24-ogodišnjak osećao kao da je promašen i želeo da se promeni. Sebi je zadao naizgled jednostavan zadatak – da postane dobar, ali pametan čovek. Počeo je od jednostavnih stvari, prestao je da puši, trudio se da ne psuje i vratio pozajmicu od 20 maraka svojoj tadašnjoj devojci, sadašnjoj supruzi. I – ništa se nije desilo.

– Pričala mi je monahinja kako im je jednog dana zazvonio telefon i ozbiljnim glasom gospodin kaže: „Pomaže Bog, bio sam kod vas pre nedelju,dve i ostavio značajan novčani prilog. Zapalio sam sveću i poželeo nešto, ali želja mi se još nije ispunila, pa zovem da vas pitam kada će to da se desi“. Ovo je stvarno velika bizarnost, ali na nekom mikro-planu, to smo svi mi, jer Boga posmatramo kao neki duhovni džuboks. E, ja sam dao novac, proslavio slavu, zapalio sveću, ajde sad ti, čini mi dobra dela – primećuje Gajšek.

Na sreću, naš sagovornik je pored sebe imao prave ljude koji su znali da ga posavetuju u trenucima nestrpljenja. Utočište pronalazi u bliskim ljudima i porodičnoj oazi koju je stvorio sa suprugom Jelenom, sa kojom ima troje dece. A kad mu je teško, seti se reči vladike Nikolaja „mnogo razmišljate o sebi, okrenite se ka drugom“. Skromnost je, kako kaže, najvažnija osobina, a među zamkama koje vrebaju modernog čoveka izdvaja naizgled bezazlenu, ogovaranje. Ono, primećuje, toliko zarobljava dušu i duh da bi nam životi krenuli na bolje samo kad bismo se toga odrekli. Nadu u čoveka, uprkos svemu, nije izgubio.

dete
Foto: pixabay.com

– Možda će kroz nekoliko vekova, opisujući naše vreme, pričati oni su bili toliko hladni da su prolazili pored siromašnih koji čeprkaju po kontejnerima, a nisu im prilazili da ih pitaju da li im treba nešto. Niko od nas neće osiromašiti ako da neku paru. Siguran sam da će čovek budućnosti biti bolji nego mi danas – zaključuje Gajšek.

POZIV NA BUĐENjE I PROMENU
Kada je priredio knjigu „Agape antologija 3 – religija u svetskoj književnosti“, Gajšek je shvatio da potka koja vezuje sva dela, od Epa o Gilgamešu i grčkih tragedija, preko Dantea i Šekspira, do Dostojevskog, Kafke i Tomasa Mana, jeste poziv da se čovek probudi i promeni na bolje.

– Mnogo mi se dopao intervju Nebojše Glogovca u kom se pita kako je moguće da već 400 godina ponavljamo Šekspirove misli i pronalazimo se u rečima „ovo je vreme iskočilo iz zgloba“. I tada i sada smatramo da nešto nije u redu – primećuje Gajšek.

 

(Vesti-info.rs/novosti.rs)

Komentarišite prvi

Odgovorite:

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*

Close