Evropa izmedju normalnog i kriznog stanja

lavrov i keri

Dok austrijski mediji pokušavaju da dokuče šta su se ruski ministar spoljnih poslova Lavrov i njegov američki kolega Keri u Beču dogovorili o Siriji, nemački otvoreno kažu „ništa“. Švajcarski „Noje cirher cajtung“ o tom susretu čak i ne izveštava iz Beča, već iz pera svog dopisnika iz Vašingtona. Evropske razdaljine između normalnog i kriznog postaju sve manje.

Inicijator diplomatskog mini-samita bila je američka strana. „Keri je došao u Beč da bi obznanio šta on i američka administracija misle o diplomatsko-ratnom čvoru u Siriji – gledano na taj način, uspeh sastanka je potpun“, s mrvicom ironije komentariše austrijski konzervativni dnevnik Prese.

Haos na terenu je verovatna posledica konceptualnog haosa na diplomatskom stolu, smatra taj list.

Ruska strategija u Siriji je jasna – Asad ostaje, za sada. Američka strategija naprotiv nije. Vašington je usvojio šatiranu etičku skalu po kojoj razmešta naoružane islamističke grupacije, s jedne strane radi na demisiji diktatora Asada, s druge se boji političkog vakuuma posle njegovog pada, da ne bi još jedan libijski scenario tražio dozvolu za sletanje!

Slična matrica vlada i kod ostala dva učesnika bečkog susreta. Saudijska Arabija ima jasnu predstavu šta hoće: Asadov odlazak, plus iranski diplomatski poraz, totalni, ako je ikako moguće.

Turska, s druge strane, ne. Osim što očekuje od sveta da sirijske Kurde tretira onako kako Turska tretira svoje, Ankara bi usput oterala Asada, iako možda ne odmah, ponizila Iran, kaznila Evropu za razvučene pregovore o članstvu u EU, moralno trijumfovala nakon svih ratnih poraza u 19. i 20. veku… Ukratko, Turska je stigla u Beč sa najdužom šoping listom.

Dobra je malo, i ono dobija formu uglavnom iz ugla austrijskog ministra spoljnih poslova Sebastijana Kurca, koji se nada da bi i druga runda diplomatskih razgovora o Siriji idućeg petka bila održana kod njega.

Ali, hoće li „golubovi mira“, kako komentator austrijskog lista Kristijan Ulč naziva ministre Amerike, Rusije, Saudijska Arabije i Turske, još jednom ovog meseca „prolepršati“ kroz bečki Hotel „Imperijal“, ili odleteti dalje, za sada je otvoreno.

Stolica za Federiku, brzo!

Loša stvar za Evropu je tretman zajedničke evropske ministarke za spoljne poslove Federike Mogerini. Čak i ako uoči susreta u Beču niko od medija nije tačno znao koje su ideje na stolu, svi su znali da Mogerinijeva nije pozvana, i da je tek „uz veliki pritisak i trud u poslednji trenutak uspela da se ubaci u salu“.

Svakako da je to poniženje za Evropsku uniju. Ali, ono je relativno jer se „poniženje“ polako pretvara u glavni pojam aktuelnog diplomatskog statusa, u kompenzacijsku strategiju kojom veliki svetski igrači drže pod kontrolom vlastite ratničke reflekse.

Amerika je ponižena, jer je evidentno da je izgubila sposobnost efikasnog reagovanja na krize; Rusija, jer je već drugu godinu pod moralno sumnjivim sankcijama; EU, jer je talac tvrdoglavosti nemačke kancelarke Merkel; Merkelova, jer je sve jasnije da je letos donela ne lošu, već katastrofalnu odluku.

Ponižene su arapske zemlje, jer nijednoj ne uspeva mirna smena vlasti; ponižene balkanske zemlje, jer ih je velika muka naterala da varaju i podmeću jedni drugima, a svi okolo misle da bi to one ionako radile.

Mereno aršinima mogućeg i realističnog, Mogerinijeva je napravila najbolje što je mogla, progutala i evropsko i lično poniženje i ugurala se u društvo onih od čijih će odluka u perspektivi zavisiti u kojem broju i kojim tempom će izbeglice ove zime prolaziti balkanskom rutom.

Ako se u idućem terminu diplomatskoj grupi pridruže još Iran i Egipat, kako su tražili Rusi, i Ujedinjeni Arapski Emirati, kako je tražila druga strana, ako niko ne izbaci stolicu Mogerinijevoj, Evropa bi mogla da dobije tračak nade kako se rađaju konture efikasne diplomatske inicijative za zaustavljanje egzodusa s Bliskog istoka.

Šesnaest tačaka za miran san

Pre mesec dana, Unija nije pozvala Srbiju i Makedoniju na konferenciju na kojoj se razgovaralo o izbegličkoj krizi. Brisel se držao forme, što znači da tada, i pored svih dobrih razloga za suprotno, još nije shvatao ozbiljnost situacije.

Sada se ta greška ispravlja, iako u organizaciono nešto užem formatu. Brisel je već dovoljno očajan da Evropu shvati kao funkcionalnu i organsku, a ne više formalno-pravnu celinu.

Ali neki delovi plana koji predsednik Evropske komisije Junker nudi regionu su, bez obzira na to da li je reč o zemljama članicama Unije ili još ne, balkanski horor – one bi, praktično, postale imigracione zemlje, onako kao Sjedinjene Države u 19. veku.

Aerodrom

Kako Balkan ne poseduje resurse za taj stepen i razmere društvene integracije, evidentno je da Junkerova namera nije da rešava evropski problem, već da čuva obraz kancelarke Merkel. Time što će Balkan kao jedan veliki ujedinjeni „zid“ zaustaviti migrantski talas, Nemačka neće morati da podiže zidove na svojim granicama, a njena kancelarka neće morati da priznaje grešku.

Za Hrvatsku to možda i nije tako strašno, ona je navikla da bude „zid“ posebnog tipa, antemurale christianitatis (predzid hrišćanstva), ali za ostale u regionu je taj prospekt neprihvatljiv.

Bojim se da je ovaj talas nemoguće zaustaviti, tvrdi Merkelova svakom prilikom kad se nađe u javnosti. „Ne boji se Merkelova da je to nemoguće. Ona se boji kako će u medijima izgledati slike na kojima evropske policije dokazuju da je to moguće“, pisao je nedavno komentator austrijskog dnevnika Prese Kristijan Ortner.

Dobar deo austrijske javnosti se mrštio kad je predsednik Slobodarske partije Austrije Hajnc-Kristijan Štrahe tražio da država preuzme kontrolu nad svojim granicama. Juče je to tražio predsednik četvrte, vrhovne vlasti austrijskog Ustavnog suda Gerhard Holcinger. „Desničara“ je sve više.

Izbeglički talas kao politički pokret?

Evropski lideri shvataju da imaju posla sa promenjenom situacijom – migrantski talas uzima forme političkog pokreta. Dovoljno je pogledati slike iz avgusta/septembra i uporediti ih sa novima od sredine oktobra, kada su migranti preusmereni na pravac Šentilj-Špilfeld.

Vizuelna poruka zajedničkog napredovanja u zatvorenim formacijama sada je mnogo direktnija. Napreduje se u gusto formiranoj koloni sa kolektivnom „pesnicom“ koja probija granične kontrole.

Posle svakog proboja, paljenja i uništavanja objekata za privremeni smeštaj, medijske slike pokazuju kako grupe idu dalje pokazujući „V“ za pobedu. Taj „pokret“ je u svojoj političkoj formi definisan kroz rat sa institucijom evropske pravne države.

Zima neće usporiti prelazak stalno novih talasa izbeglica/migranata iz Turske u Grčku, i njihov dalji marš preko balkanske rute. To govori čak i Junker, što znači da svi znaju.

Migranti

Svakodnevna javna priznanja austrijskih i nemačkih političkih elita kako je uspešna kontrola na granicama „poželjna, ali nemoguća“, učinila su svoje. Time je kreirana dinamika jedinstvene prilike koju treba iskoristiti sada i odmah.

Hladnoća, zima, nevreme, balkanske zime, panonske ledenice – ništa ne ometa nameru ljudi iz turskih sabirnih logora da se dokopaju obećane nemačke zemlje. Kako se već radi o svojevrsnom pokretu, barem u funkcionalnom smislu, ide se na velike brojeve. Većina će uspeti. Oni koji ne uspeju, samo povećavaju koheziju kolektivnog osećaja besa pred „neosetljivom“ Evropom koja stalno usporava njihovo kretanje.

U nedoslednom preokretanju paradigme o „neosetljivoj“ Evropi, kolektivi koji putuju zajedno tačno znaju da svuda gde se pojave, čak i u iscrpljenim balkanskim zemljama, mogu računati na pomoć. Kad skoče u strahote zime, tamo ih automatski čeka prijateljska hrišćanska ruka. Za sada.

Kad je pomoć skromna, a skloništa tesna, u izbegličkim zbegovima stupa na snagu zakon tradicije – žene i deca se izbacuju iz šatora, zato što je za prave muškarce s Hindukuša poniženje da budu u istoj prostoriji za ženama.

„Izbacivač“ nije prijateljska hrišćanska ruka, već tradicionalna muslimanska.

(rts.rs)