Dobrota na jedan dan: Razlozi za to su fantastični, evo kako ide priča…

forest
Foto: Pixabay.com

Bio je četvrti četvrtak u novembru, znam jer je to bio moj prvi Thanksgiving u Njujorku. Celog dana sam se u pidžami razvlačila po stanu uživajući u saznanju da ne moram baš ništa da radim, ni sa kim da pričam i nigde da idem. Tek kad se nad gradom spustio mrak, odlučila sam da se išunjam iz kuće i istrčim jedan krug pred spavanje.

Bilo je hladno, ali ne onako kako je umelo da bude. Dokle god ne krene ljuti severac, zima ne boli.

Čim sam izašla na Petu aveniju, primetila sam da je nešto drugačije nego obično. Neki čudan mir lebdeo je nad ovom centralnom venom Njujorka kojom su i danju i noću tekle kolone prolaznika i automobila. Pokušala sam da racionalizujem svoj nelagodan osećaj objašnjenjem da je manjak dinamike posledica praznika i činjenice da su gotovo sve radnje, uključujući i prodavnice hrane bile zatvorene. Retki prolaznici, dobro najedeni i podnapiti posle bogatog prazničnog ručka koji je uključivao neizbežnu punjenu ćurku, išli su nogu pred nogu u svojim mislima.

Trebalo mi je dobrih desetak blokova da shvatim šta je u pitanju — nije bilo ni jednog jedinog homlesa! Na potezu od Empajera do Union skvera, gde su se obično mogli videti na svakom koraku, prvi put otkako sam došla u Njujork, nije bilo nijednog, kao da su u zemlju propali.

Neverovatno je da sve do tog trenutka nisam bila svesna da su ta nesrećna bića rasuta po trotoarima prometnih ulica zapravo sastavni deo scenografije grada. Kao semafori, hidranti ili svetlosne reklame — oni se naprosto podrazumevaju. Ko god dođe u Njujork, jedan od prvih utisaka su mu ti jadni homlesi.

Šta se desilo? Kako je moguće da baš nijednog nema, okretala sam se oko sebe skoro želeći potvrdu da grešim, jer sam se osećala kao da se desilo nešto važno što bih morala da znam. Nastavila sam odsutno da trčim ka Washington Square Parku i dalje ka Sohou, sve vreme pokušavajući da sastavim pazl od nepoznanica.

Prisetila sam se da su se na TV-u, koji mi je čitavog dana bio uključen bez tona, od jutra smenjivali snimci raznih skloništa, crkava i humanitarnih organizacija u kojima su beskućnicima deljeni besplatni obroci i topla garderoba za dugu zimu. Hiljade volontera širom Amerike dobrovoljno su učestvovale u tom „ljubi bližnjeg svog“ performansu, požrtvovano gosteći svoje „bezdomne“ sugrađane koje ostala 364 dana gotovo da nisu primećivali.

Tog dana je čak i predsednik Obama sa porodicom velikim sočnim komadima ćuretine služio nezbrinute veterane iz nekog od američkih ratova. Jer na Thanksgiving cela Amerika razmišlja o zahvalnosti i pomaže onima koji nemaju na čemu da budu zahvalni jer ništa nisu dobili ni od koga. Onima kojima se američki san odavno pretvorio u noćnu moru.

I kako sad da se čovek postavi prema ovom jednokratnom aktu milosrđa? Šta da pomisli posmatrajući ovu pokaznu vežbu dvadesetčetvorosatne empatije kojom uspešna Amerika demonstrira svoje ljudsko lice pred vojskom od pola miliona ljudi bez nade i krova nad glavom?

Nikada neću zaboraviti prizor opruženog tela mrtvog mladića u crnoj rolki i farmerkama na Tajms skveru koga su prolaznici bukvalno preskakali ne udostojivši ga ni pogleda, a neki se čak i saplitali o njegove ruke i noge u onoj ludačkoj gužvi. Bilo je to neposredno nakon što sam stigla u Njujork i sećam se da sam tog trenutka celim srcem poželela da se spakujem i vratim kući.

 

Najlakše, a možda i najlogičnije bilo bi zgroziti se nad ovim ultimativnim licemerjem i humanitarnom farsom. Ali s druge strane, ako ovih 500.000 nesrećnika sa zahvalnošću prima tu mrvicu pažnje i topao obrok svakog četvrtog četvrtka meseca novembra, odakle meni pravo da sudim? Zar bi im bolje bilo da ni tog jednog dana nema?

Na kraju krajeva, zar nije makar teorijski moguće da će neko od Thanksgiving dobročinitelja, dirnut sopstvenim gestom, odlučiti da više ne zatvara oči pred tuđom nesrećom? Ili da će, ugledavši svoj odraz u nečijim očima, u kojima je makar na jedan dan probudio veru u bolje sutra, ili samo u sutra za početak, shvatiti da je on sam dobio više od onih koje je nahranio. Razmišljam o tome celim putem do kuće sve dok ne prihvatim jedini odgovor koji znam da je tačan.

(Imam jednog druga u Beogradu koji uporno daje novac prosjacima na semaforu uprkos stalnom negodovanju svoje žene. „Zašto to radiš“, prebacuje mu svaki put. „Zar ne znaš da oni nemaju ništa od tvoje pomoći? Sve im to pokupe neki mafijaši na kraju dana“, ponavljala mu je besno godinama sve dok mu jednog dana nije dojadilo da ćuti. „Draga, da li misliš da je onog gore briga kome ide taj novac?“ Ne znam da li je posle ovog odgovora žena prestala da mu zvoca, ali znam da on nije prestao da daje. Tom mom drugu Thanksgiving je svaki dan.)

 

Nikada neću zaboraviti prizor opruženog tela mrtvog mladića u crnoj rolki i farmerkama na Tajms skveru koga su prolaznici bukvalno preskakali ne udostojivši ga ni pogleda, a neki se čak i saplitali o njegove ruke i noge u onoj ludačkoj gužvi. Bilo je to neposredno nakon što sam stigla u Njujork i sećam se da sam tog trenutka celim srcem poželela da se spakujem i vratim kući.

Piše: Maja Piščević

(Nedeljnik.rs/B92.net)

Close