Bivši zamenik šefa CIA Stiven Majer za Balkan: Vreme za podelu Kosova

kosovo
Foto: www.nspm.rs

Vučićeva vlada prvo bi trebalo da obavesti EU i Prištinu da obustavlja učešće u briselskom procesu, pošto posle tri godine i neprekidnog opiranja kosovskih Albanaca i dalje nije postignut značajan napredak, piše bivši visoki zvaničnik CIA Stiven Majer za „Nedeljnik“.

Dalje, Beograd mora da jasno stavi do znanja da je Srbija voljna da se upusti u pregovore, te da će to i uraditi, tek kada se uspostavi novi, efikasniji okvir. Priština će osuditi ovakav stav i apelovati na EU i SAD da izvrše pritisak na Srbiju. Ali jednom kada Beograd prelomi, ne sme da ustukne. Novi pristup mora da se neizostavno pozabavi pitanjem suvereniteta.

Protekle su skoro tri godine otkako je potpisan Briselski sporazum, a i više otkad su Beograd i Priština započeli pregovore o pronalasku rešenja za problem Kosova. Briselskim dogovorom do sada nije postignut naročit uspeh, a mali progres koji je načinjen uglavnom se ticao trivijalnijih pitanja — poput telekomunikacija — koja nemaju preteranog uticaja na srž problema. Ali, iz pukog očaja, te „manje“ probleme vlada u Beogradu tretirala je kao ogromna dostignuća. Ukoliko se pregovorima i dalje bude pristupalo kao nizu tehničkih pitanja, malo je verovatno da će se ikada dogoditi neki značajan napredak na polju istinski važnih problema. Nije zgoreg pomenuti, na primer, da nikakvog pomaka nema ni u uspostavljanju Zajednice opština sa srpskom većinom na Kosovu zbog kosovske nepopustljivosti.

Briselski sporazum i dalje predstavlja neuspeh, baš kao i svaki drugi pokušaj od 1999. godine da se pronađe pravedno i ispravno rešenje. Poput tih drugih napora, i ovaj je propao zbog pitanja političke legitimnosti, a suverenost i autoritet mahom su ignorisani. Dok se njima ne bude pristupilo na odgovarajući način, bilo kakav pomak na Kosovu, ukoliko ga uopšte i bude bilo, neće biti od velikog značaja.

Kosovski Albanci na sve gledaju iz perspektive da će Srbi učiniti šta god da ugode Evropskoj uniji, a da Priština može sebi priuštiti neumoljivost jer je vreme na njihovoj strani. Prištinski lideri smatraju da uživaju podršku Zapada, naročito SAD, te da Srbija nikada nije, niti će imati prednost. Na širem planu, Priština je u pravu. Vučićeva vlada s takvom je odlučnošću rešila da oltaru Evropske unije kao žrtvu prinese Kosovo, da je zvanični Beograd odmah Srbiju bacio u defanzivu. Beograd kaže i da Srbi nikada neće predati Kosovo. Ali, malo-pomalo, upravo se to događa.

Svaki pokušaj normalizacije odnosa od 1999. propao je prvenstveno zato što nisu rešena fundamentalna pitanja. Svaki prošli napor zasnivao se na pokušaju da se obe strane zadovolje zapetljanim, komplikovanim, neefikasnim i kompleksnim šemama. Dugo očekivani Ahtisarijev plan 2007/8. propao je baš kao i Tadićev plan u pet tačaka iz 2012. godine, koji je trebalo da unapredi Ahtisarijev. Predlog Beograda da se na Kosovu uspostavi „značajna autonomija“ ukoliko pokrajina ostane u sastavu Srbije, Priština je smesta odbila. Međunarodni sud pravde 2010. godine utvrdio je da jednostrana deklaracija o nezavisnosti Kosova nije povredila međunarodno pravo. To nije bio samo još jedan neuspeh za Beograd, već žestoka sramota koju su Srbi sami izazvali svojom nesmotrenom, budalastom strategijom. Premijeri Ivica Dačić i Hašim Tači 2012. godine otvorili su pitanja u vezi sa trgovinom, carinom i fakultetskim diplomama sa ciljem da pokrenu konkretnije pregovore. Taj pokušaj takođe je propao.

U poslednje vreme, pristanak Vlade Srbije na „tehničke dogovore od dna ka vrhu“, koje se od Beograda zahtevaju briselskim procesom, nije dao ništa bolje rezultate. Beograd je, u suštini, prećutno predao suverenost, a da zauzvrat nije dobio ništa. Da razjasnimo, kad god bi Beograd predao nadležnost nad manjim „tehničkim“ stvarima, predao je suverenost — a to je jednako povreda srpskog ustava i šteta na račun srpskih nacionalnih interesa. Ironija je da je premijer Vučić 2015. izjavio da se Ustav neće menjati, a da vladina strategija neprekidno podriva ustavne principe srpske suverenosti nad Kosovom. Jedini srpski političar koji je istakao da je vreme da se konačno centriraju važna pitanja jeste Slobodan Samardžić; on je 2008. predložio podelu Kosova duž etničke linije. Njegova ideja naivno je odbačena.

Sjedinjene Američke Države i pojedine članice Evropske unije vrše ogroman pritisak na Beograd da „normalizuje“ odnose sa Prištinom, a prećutna saglasnost Srbije nagrađena je otvaranjem pravnih tekovina EU. Reći „normalizacija odnosa između Beograda i Prištine“ zvuči kao da je reč o sporazumu između dve suverene države. To, barem javno, nije ono što Beograd želi, ali svakako je u skladu sa težnjama Prištine. Ipak, pristati na „tehničke“ odredbe Briselskog sporazuma nije jedini način na koji bi se mogli normalizovati odnosi, umiriti EU, a i dalje služiti srpskim interesima. Posle skoro tri godine mahom jalovih pregovora i napetih odnosa sa Prištinom, vreme je da Beograd krene drugim putem.

Ali na tom drugom putu ne smeju se ponoviti propali pokušaji da se pregovara o „tehničkim pitanjima“. Umesto toga, neophodno je da Vučićeva vlada — koja samo što je otpočela novi mandat — razvije strategiju koja će se fokusirati na ozbiljna politička pitanja, umesto da počne od onih manje važnih. U njima je, najzad, srž problema.

Vučićeva vlada prvo bi trebalo da obavesti EU i Prištinu da obustavlja učešće u briselskom procesu, pošto posle tri godine i neprekidnog opiranja kosovskih Albanaca i dalje nije postignut značajan napredak. Dalje, Beograd mora da jasno stavi do znanja da je Srbija voljna da se upusti u pregovore, te da će to i uraditi, tek kada se uspostavi novi, efikasniji okvir. Priština će osuditi ovakav stav i apelovati na EU i SAD da izvrše pritisak na Srbiju. A Evropska unija, pojedinačne evropske države i SAD učiniće tako, pritisnuće Srbiju da promeni kurs. Ali jednom kada Beograd prelomi, ne sme da ustukne.

Drugo, potrebno je da Beograd ustanovi okvir za pregovore koji će služiti srpskim interesima, ali da istovremeno bude fer i pravičan prema svim akterima. Ukratko, Beograd mora da preuzme ulogu lidera u ovom procesu, umesto da pristane na poziciju slabijeg koji preklinje. Novi pristup mora da se neizostavno pozabavi pitanjem suvereniteta. Takav pristup još uvek nije isproban. Jedino je postignuto da Kosovo postane još jedan u nizu beskrajnih „zamrznutih sukoba“. Vučićeva vlada definitivno je pokazala hrabrost prkoseći Evropskoj uniji i Sjedinjenim Državama, odbivši da uvede sankcije Rusiji. Mora biti jednako hrabra i po pitanju Kosova.

 

U isto vreme, beogradska strategija mora da se uhvati ukoštac sa stvarnošću na dva fronta. Prvo, Beograd mora da prihvati tešku činjenicu da Srbija neće dobiti Kosovo nazad. Bilo kakav pokušaj u tom pravcu neminovno bi potpalio rat — rat koji Srbija ne bi mogla da dobije. Prema pisanju medija, premijer Ivica Dačić nedavno je izjavio da se ne nada da će budući predsednik SAD Donald Tramp vratiti Kosovo Srbiji. To je definitivno tačno. Pre svega, Tramp ne poseduje moć, autoritet, niti pravo da učini tako nešto. Štaviše, ne postoji nikakav plauzibilni razlog da njegova administracija uopšte pokuša da to uradi. Znam koliko je Kosovo važno za srpsku istoriju, kulturu i veru. I znam koliko je Srbima teško da konačno prihvate činjenicu da je suverenost nad oblastima južno od reke Ibar nepovratno izgubljena. Ali nažalost, činjenica je da se srpski narod sa tim mora suočiti ukoliko ima nameru da se pokrene u boljem smeru. Drugo, na Kosovu i dalje živi 150.000 Srba koji zaslužuju podršku i zaštitu Srbije.

Podrazumeva se, srpska vlada je ta koja mora da predoči novu politiku u vođenju pregovora. Pored toga, dozvolite mi da predložim potencijalni pravac delanja. Za početak, Beograd bi trebalo da primeni Samardžićevu ideju iz 2008. godine o podeli Kosova po etničkoj liniji. Shodno tome, uspostavila bi punu suverenost severno od Ibra, gde Srbi čine više od 90 odsto stanovništva. Ta oblast hronično je suočena sa problemima poput visoke stope nezaposlenosti i siromaštva. Takva situacija samo će se dodatno pogoršati ukoliko se pitanje suverenosti ne reši blagovremeno. To je sudbina kakvu narod u Kosovskoj Mitrovici nije zaslužio i sramota koju Vlada Srbije i dalje dopušta. Ukidanje učešća Srpske liste u Skupštini Kosova trebalo bi da dovoljno dobro još jednom demonstrira koliko je situacija za Srbe na Kosovu strašna i da je neophodno pronaći rešenje što pre.

 

Oblast južno od Ibra trebalo bi da potpadne pod suverenitet Kosova. Svi Albanci severno od reke koji ne žele da žive pod srpskom suverenošću treba da se presele na jug uz pomoć Ujedinjenih nacija. Albancima koji, ipak, žele da ostanu na severu, mora biti zagarantovano pravo na sigurnost i normalan život. To je moguće postići sporazumom između Beograda i Prištine čije bi sprovođenje nadgledale Ujedinjene nacije, a podrazumevao bi redovne kontrole na terenu sa ciljem da se osiguraju bezbednost i prosperitet albanskog stanovništva.

Potrebno je, takođe, da se jednako efikasno reguliše i položaj opština sa većinskim srpskim stanovništvom, istorijskih i religijskih znamenitosti južno od Ibra. To su uglavnom oblasti između Prizrena i Uroševca, južno i istočno od Prištine, i gradovi poput Peći, Dečana i sl. Srbima u tim oblastima mora biti garantovano pravo na sigurnost i normalan život, te da njihove svete i istorijske znamenitosti budu potpuno zaštićene. To bi se moglo obezbediti na isti način kao i Albancima na severu. Svi Srbi koji ne budu želeli da žive pod kosovskom suverenošću treba da se presele na sever ili u Srbiju uz pomoć Ujedinjenih nacija. Dalje, svim Srbima mora se osigurati slobodan, otvoren i bezbedan pristup srpskim zajednicama bilo gde na Kosovu — a za to bi takođe bile zadužene Ujedinjene nacije.

Ovakav pristup iziskivao bi obimne pregovore. Iz pregovora bi u svakom slučaju trebalo isključiti SAD i Evropsku uniju, s obzirom na to da bi njihovo učešće proizvelo nepotrebne pritiske, usporavalo proces i zakomplikovalo konačno zaključenje problema. Ali kada bi se takav politički sporazum zaista mogao dostići, on bi neminovno popločao put za višestruke ekonomske nagodbe koje bi jednako koristile i Srbiji i Kosovu, a taj put otvorio bi se i između Srbije i Republike Srpske. I, naravno, ispunili bi se prohtevi Evropske unije da se odnosi između Beograda i Kosova konačno normalizuju.

O autoru:

Stiven Mejer je bivši visoki zvaničnik i analitičar Centralne obaveštajne agencije (CIA) za Balkan, u kojoj je obavljao funkciju zamenika šefa za Balkan. Tri godine je predavao na najprestižnijoj vojnoj školi na svetu, akademiji Vest point. Bio je i profesor političkih nauka na Univerzitetu Glazgov. Ovo je njegov prvi autorski tekst za Nedeljnik, u kojem će i ubuduće objavljivati geopolitičke analize i kretanja na Balkanu.

 

(Vesti-info.rs/STIVEN MAJER/ NEDELJNIK/B92.net)

Komentarišite prvi

Odgovorite:

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*

Close