DUGIN: Planeta je u ključanjima koja se mogu završiti – Trećim svetskim ratom

Ruski specijalci

U IZVESNOM smislu rat je već u toku. Rat se uvek vodi. Rat koji je sada najvažniji, jeste konfrontacija dve civilizacije – civilizacije Kopna, koju predstavlja Rusija, i civilizacije Mora, ovaploćene u SAD. Na duhovnom nivou to je bitka duha i materije, svetlosti i tame, Boga i đavola.

Piše: Aleksandar DUGIN

Mi balansiramo na ivici onog rata koji jeste, ali koji svakog trenutka može da postane glavni i verovatno jedini sadržaj našeg života. Budući da su glavni igrači – SAD i Rusija – sile koje poseduju nuklearno oružje, taj rat tiče se svih naroda na Zemlji. On ima šanse da postane kraj čovečanstva. Naravno, to još nije fatalno, ali ne treba isključiti i takav obrt stvari
Ankara konstantno preti da će zatvoriti Bosfor za ruske brodove. Tokom poslednjih nedelja Turci su prebacili značajan deo trupa sa granice sa Grčkom na granicu sa Sirijom što se sasvim može proceniti kao priprema za vojnu invaziju. Sve to višestruko povećava rizik novog rusko-turskog rata koji teško da neće preći u Treći svetski rat
Peti front protiv Rusije može otvoriti domaća peta kolona u kojoj su glavni liberali, a „hrane“ ih Amerikanci. U slučaju pogoršanja situacije, TAJ FRONT može da postane glavni faktor u slabljenju Rusije. Zapravo, taj pripremani udarac u leđa može se pokazati kao odlučujući
Po svojim pogledima, „šesta kolona“ – koju čine zapadnjaci na vlasti i formalno su lojalni – ničim se ne razlikuje od pete i takođe je orijentisana na Zapad, samo to krije i radije nanosi udarce režimu iznutra, a ne spolja
Isto kao i petom kolonom, šestom kolonom upravlja se iz spoljnog centra, iz Vašingtona, iako se to odvija delikatnije i iznijansiranije nego u slučaju „pete kolone“. Koordinacijom Fronta №6 rukovodi američki Savet za međunarodne odnose (CFR), čije su strukture gotovo zvanično predstavljene na najvišim nivoima ruske vlasti. Uopšte, tom tipu pripada veći deo „vladinih liberala“, a takođe i značajan segment drugih vladajućih institucija

„Kad čujete da flota plovi Sredozemnim morem znajte: uskoro će se rešiti pitanje Konstantinopolja“.

Sv. Kozma Etolski

Rat kontinenata: vruća etapa

U IZVESNOM smislu rat je već u toku. Rat se uvek vodi. Rat koji je sada najvažniji, jeste konfrontacija dve civilizacije – civilizacije Kopna, koju predstavlja Rusija, i civilizacije Mora, ovaploćene u SAD. Na duhovnom nivou to je bitka duha i materije, svetlosti i tame, Boga i đavola.

Konfrontacija između polova u realnosti – između dobra i zla, trgovinskog poretka i herojske civilizacije, između Kartagine i Rima, Atine i Sparte – neuklonjiva je. Ipak, u nekim momentima ona dolazi do vruće etape. Danas je upravo takav momenat.

Mi balansiramo na ivici onog rata koji jeste, ali koji svakog trenutka može da postane glavni i verovatno jedini sadržaj našeg života. Budući da su glavni igrači – SAD i Rusija – sile koje poseduju nuklearno oružje, taj rat tiče se svih naroda na Zemlji. On ima šanse da postane kraj čovečanstva. Naravno, to još nije fatalno, ali ne treba isključiti i takav obrt stvari.

Duhovni plan velike konfrontacije osmišljava se posebnim terminima i u posebnim kontekstima. I ovde je odnos snaga uvek u korist Svetlosti, bez obzira na to u kakvoj situaciji se nalaze vernici. Međutim, na strateškom planu sve može izgledati nešto drukčije.

U ovom ratu uloge nisu simetrične. Rusija se nalazi u slabijem položaju, ali pokušava da povrati status globalnog igrača. Ona samo nastoji da vrati svoj potencijal regionalne sile koja se slobodno organizuje u neposrednoj zoni svojih granica. Ali, i to je neprihvatljivo za SAD koje su – bez obzira na sve – za sada globalni hegemon i nemaju nameru da dobrovoljno odustanu od unipolarnosti.

Ako uzmemo u obzir kakva je duhovna pozadina ovog rata to postaje jasno: tama ne dozvoljava prisustvo svetlosti ni u kakvoj proporciji, smiriće se tek onda kad uspe da savlada svetlost svuda – ne samo globalno, nego i lokalno, jer dovoljan je jedan zrak svetlosti da tamu učini tamom, a bez njega ona može da se izdaje za sve, za bilo šta.

Otuda i važan zaključak: globalne pretenzije savremenog materijalističkog tehnokratskog Zapada, sam globalizam, nisu slučajnost nego suština one sile sa kojom mi imamo posla. Naivno je smatrati da se s đavolom može dogovoriti ili ga prevariti. Njega je moguće samo pobediti. To je zakon duhovnog boja.

Danas onnapada, a mi se povlačimo. Zato se rat širi gotovo na našoj teritoriji – u zoni naših direktnih nacionalnih interesa. I pored toga što Rusija danas pokušava da izađe izvan svojih granica, za nas je taj rat odbrambeni.

U ovom momentu mi sebi ne postavljamo druge ciljeve sem regionalnih. Ipak, njihovu realizaciju sprečava svetska nuklearna sila. To komplikuje situaciju i prenosi konflikt na globalni nivo. U svakom slučaju, nas napadaju, mi se branimo. To je važno.

Sada ćemo da analiziramo frontove ovog rata.

Front №1 Sirija

Od samog početka sirijskog konflikta Moskva je podržala Bašara Asada, protiv koga su igrali Vašington, Zapadna Evropa i bliskoistočni proxies (sateliti) SAD – Saudijska Arabija, Katar, Turska, iako je svaka od ovih zemalja sledila svoje interese.

Instrument za svrgavanje Asada postale su radikalne islamske grupacije – Islamska država, Al-Kaida (Džebhat an-Nusra) itd. Ipak, Rusija se u punoj meri uključila u rat tek 2015., kada je iscrpljenom Asadu pružila ozbiljnu i direktnu vojnu podršku.

U toj situaciji Moskva je dobila saveznike u liku šiitske osovine – Teheran-šiitski Irak-libanski Hezbolah sa kojima mi ne samo da sarađujemo nego ratujemo rame uz rame. Šiitski svet orijentisan je strogo anti-američki, ali istovremeno na regionalnom nivou sukobljava se sa radikalnim sunizmom Saudijaca i Katara koji finansiraju salafitske ekstremističke grupacije.

Na Frontu №1 Rusija se sukobljava sa SAD i zemljama NATO direktno, ali posredno. Same zemlje Zapada na rečima takođe ratuju sa Islamskom državom, mada, u stvari, na sve načine podržavaju radikalne islamske grupacije radi svrgavanja Asada. Ta ista taktika iskorišćena je i prilikom svrgavanja Gadafija u Libiji. Sem toga, prisustvo salafitskih džihadista u Iraku, isto kao i talibana u Avganistanu, opravdava tamošnje prisustvo američkih trupa.

Zbog toga Front №1 za Rusiju predstavlja životni izazov: protiv nas indirektno se bore SAD i NATO, a gotovo otvoreno Turska, Saudijska Arabija i Katar. Zbog toga se rat u Siriji nikako ne može smatrati za običnu antiterorističku operaciju: osim što salafiti sada kontrolišu veći deo Sirije, oni imaju ogromnu direktnu i indirektnu podršku.

Međutim, Rusija je – nuklearna sila. Zato njena uključenost u sirijski rat naglo menja situaciju prenoseći je sa lokalnog na globalni nivo. Kad smo se uključili, znači da smo stavili na kartu mnogo toga. Sada se više ne radi samo o Asadu, njegovi neprijatelji biće prinuđeni da ratuju sa Rusijom. Ali, i obrnuto je pravedno: mi nismo bacili izazov ekstremističkoj mreži Islamske države i Džebhat an-Nusra, nego američkoj hegemoniji i bliskoistočnom salafizmu koji ima ozbiljne baze u najbogatijim petrodolarskim monarhijama Zaliva.dzihadisti militanti

Ovde je bitno: koliko Moskva razume ozbiljnost situacije na Frontu №1 i koliko daleko smo spremni da idemo u situaciji u kojoj se već odvija pravi, potpuni, surovi rat sa impresivnom koalicijom na suprotnoj strani fronta. Jer, SAD i NATO nalaze se upravo tamo šta god da oni objavljuju.

Front №2 Turska

Srazmerno uključenosti u sirijski rat mi smo se iz objektivne opravdanosti sukobili sa Turskom koja je u suštini okupirala severne teritorije Sirije naseljene turkmenskim plemenima i tako ušla u vojni konflikt sa sirijskim Kurdima. Erdogan je davno osnovao savez sa najbogatijim Katarom koji finansira salafitske grupe (kao što su Muslimanska braća u Egiptu) i otpočeo energičnu borbu protiv Asada.

Zbog toga smo mi ušli u direktan konflikt sa Ankarom kada je ruska vojska u Siriji počela da bombarduje pozicije salafita na Severu Sirije. Oboreni avion ratne avijacije i zverski ubijeni pilot bili su samo povod za eskalaciju. Kada smo počeli odlučno da dejstvujemo, a pošto smo ušli u konflikt nismo mogli drugačije ni da postupimo, rat sa Turskom postao je potpuno realna budućnost.

Zatim je usledio prekid trgovinskih odnosa, zabrana turizma i isterivanje turskih građevinskih kompanija, što je sa ekonomskog stanovišta bio najjači, bolan udarac za Tursku sa više milijardi gubitaka.

Ankara konstantno preti da će zatvoriti Bosfor za ruske brodove, a to je jednako presecanju životne arterije za naš kontigent u Latakiji. Tokom poslednjih nedelja Turci su prebacili značajan deo trupa sa granice sa Grčkom na granicu sa Sirijom što se sasvim može proceniti kao priprema za vojnu invaziju. Sve to višestruko povećava rizik novog rusko-turskog rata.

Koliko je taj rat verovatan?

Više je verovatan nego ikad u HH veku i u prvoj deceniji XXI. Front №2 već je otvoren.

Kada će rat planuti verovatno niko ne može da kaže. Teoretski – svakog momenta. Ovde se opet treba setiti da je Turska – član NATO-a i da ovako ili onako koordinira sa Vašingtonom svoja dejstva u Siriji. To znači da će u mogućem ratu sa Rusijom na strani Turske – kao u vreme Krimskog rata – ponovo stajati široka zapadna koalicija na čelu sa SAD. Zato će opet regionalni konflikt nesumnjivo imati globalne razmere. Utoliko pre što se na teritoriji Turske nalazi američka vojna baza sa nuklearnim naoružanjem. Rat sa Turskom teško da neće preći u Treći svetski rat.

Front №3 Ukrajina

Ponovno ujedinjenje sa Krimom niko u svetu nije priznao.

DNR i LNR i dalje su rana koja krvari i neizvesnog statusa.

Pozicije Porošenka u Kijevu prilično su nestabilne, a suštinsko popravljanje ekonomske i socijalne situacije u Ukrajini čak ni teoretski nije moguće. Zato će Kijevu u određenom trenutku preostati samo jedan put – novi krug eskalacije napetosti na Istoku zemlje, čak i invazija na Krim.

Kad bi u toj situaciji Ukrajina bila sama protiv Rusije, to bi za Kijev bilo samoubistvo.

Međutim, opet treba uzimati u obzir faktor SAD i NATO. Upravo Zapad stoji iza prevrata u Kijevu u zimu 2014. i konsolidovani napad na pozicije narodne vojske Novorusije, čak i na Krim, od strane ukrajinske armije može u određenom momentu da bude potpuno moguć. I zbog unutrašnjih razloga i u još većoj meri po logici globalne konfrontacije Rusije i SAD.

Obratimo pažnju: sva tri fronta nalaze se u neposrednoj blizini naših granica u zoni koja odvaja Evroaziju i Rusiju, kontinentalni prostor evroazijskog Heartland-a od zapadnih teritorija. To je oblast gde se susreću civilizacije, Istok i Zapad.

Zbog spora oko baš takvih teritorija po pravilu su i počinjali svetski ratovi i globalni konflikti. Sva tri fronta nalaze se na prostoru bivše Otomanske Imperije, jer upravo smo od Turaka vratili nazad i Novorusiju i Krim i upravo je Sirija nekada ulazila u Otomansku Imperiju. A to su ranije bila prostranstva pravoslavno-vizantijskog sveta. Dakle, ta tri fronta imaju ogroman istorijski i civilizacijski smisao.

Vratimo sa sada na unutrašnje probleme Rusije. Ovde vidimo još tri fronta.

Front №4 Salafitski terorizam unutar Rusije

Umrežene strukture radikalnog islama koje su vezane za Saudijsku Arabiju, Katar i Tursku odavno su rasprostranjene u samoj Rusiji – kako na teritoriji Kavkaza, tako i u drugim oblastima. Sa prilivom islamskog stanovništva u velike ruske gradove i u glavni grad te mreže se svuda rasprostiru i u različitoj meri obavijaju čitav prostor Rusije. One nisu ograničene samo zonom kompaktnog mesta življenja muslimana, već energično proširuju zonu uticaja i u drugim socijalnim sredinama.

Koristeći mnoštvo unutrašnjih problema, radikalni sunitski islam postepeno postaje prilično popularan kao alternativa nejasne i apatične ideološke agende zvanične Moskve i njenih čisto konformističkih predstavnika u regionima. To stvara dobru sredinu za obuku i vaspitanje terorističkih grupa i direktnih filijala Islamske države (terorističke grupacije koja je zabranjena u Rusiji).

Ako se više ili manje specijalne službe tehnički snalaze u rešavanju zadatka obuzdavanja tih grupa, onda strateški plan, a tim pre, koncepcijski program borbe sa tom pojavom, uopšte ne postoji što će vremenom učiniti Front №4 izuzetno aktuelnim. Ovaj Front №4 realno je bio bojno polje pravog rata u periodu Prve i Druge čečenske kampanje, a prekretnica u Drugoj postignuta je samo apelovanjem na čvrstu patriotsku liniju u unutrašnjoj politici. Svako slabljenje takvog nacionalnog diskursa automatski ponovo učvršćuje centrifugalne tokove i ekstremističke grupacije.

Front №4 otvoren je i funkcioniše, iako razmere problema mi do kraja ne znamo: da ne bi izazivali paniku kod stanovništva specijalne službe kriju broj osujećenih terorističkih napada i drugih preventivnih mera, koji, u stvari, impresioniraju čak i danas.

Budući da i iza ovog Fronta №4 stoje SAD i spoljni centri, američki proxies na Bliskom Istoku, onda se i ovde mogu očekivati ozbiljna finansijska, i glavno, logistička podrška nove eskalacije.

Front №5 Peta kolona

džihadisti samoubice
Foto: novosti.rs

Ovaj front predstavlja mrežu opozicionih krugova čije jezgro čine proamerički nastrojeni liberali koji sanjaju o povratku u 1990.-te, u vreme otvorene pljačke Rusije i prodaje inostranstvu svih njenih aktiva, kao i svevlašća liberalnih elita za koje kao topovsko meso istupaju ekstremni nacionalisti i ruski neonacisti nezadovoljni ruskom vlašću i njenom pasivnom politikom prema sve većoj migraciji, a takođe i nejasnom ili potpuno odsutnom nacionalnom idejom.

Samih liberala nema dovoljno za organizovanje ozbiljnih i velikih protesta i zato u toj koaliciji 5. kolone ekstremni ruski nacionalisti imaju funkciju masovne podrške. Ali upravo proamerički liberali čine centar u kojem se uspostavlja koordinacija i donose glavne odluke i odgovorni su za kontakte sa Vašingtonom.

Same SAD zvanično podržavaju „demokratske“ pokrete i za njih izdvajaju znatne sume iz budžeta. Međutim, finansiranje ruske pete kolone iz drugih manje transparentnih izvora nekoliko puta premašuju podatke koji se otvoreno saopštavaju. Na Bolotnom trgu u proleće 2012. peta kolona pokazala je da je ona za to sposobna.

U slučaju pogoršanja situacije, pred očiglednim posledicama sankcija i verovatnih ratnih konflikata – front №5 može da postane glavni faktor u slabljenju Rusije. Zapravo, taj pripremani udarac u leđa može se pokazati kao odlučujući u slučaju da neefikasnost administrativnog sistema (a u Rusiji ništa ne nagoveštava da će on u doglednoj budućnosti biti efikasniji) bude akumulirala troškove. U određenim okolnostima moguće je da se Frontu №5 priključi deo iziritiranog i razočaranog stanovništva, što stvara ozbiljnu pretnju.

Front №6 Prozapadni uticajni agenti i liberali na vlasti

Uobičajeno je da se ova grupa u poslednje vreme naziva „šesta kolona“. Radi se o onim liberalima i zapadnjacima koji su se integrisali u vlast tokom 2000.-ih ili ostali u njoj od 1990.-ih prihvatajući nova pravila igre.

Za razliku od pete kolone, predstavnici šeste kolone formalno su lojalni vlasti, bespogovorno joj se povinuju i nastupaju u duhu potpunog konformizma.

Međutim, šesta kolona deli zapadne poglede na stvari, vidi u SAD i NATO – avangardu progresivnog čovečanstva, a u ekonomiji se rukovodi isključivo liberalnim metodama i stavovima.

Takođe je čest slučaj da se imovina i porodice najviši ruskih činovnika nalaze na Zapadu.

U takvoj situaciji lojalnost i iznuđeni licemerni patriotizam iza sebe skrivaju orijentaciju na kontinuiranu sabotažu državnog suvereniteta, na potiskivanje državne ideologije, na sprovođenje ekonomskih, administrativnih i informativnih strategija koje na kraju dovode do demoralizacije društva, slabljenja ekonomije i dalje deideologizacije stanovništva.

Front №6 formira se sistemskom, svesnom i izuzetno veštom sabotažom ruskog preporoda, potiskivanjem i podmetanjem istinski patriotskim reformama, stvaranjem veštih simulakruma i falsifikata.

Po svojim pogledima „šesta kolona“ se ničim ne razlikuje od pete i takođe je orijentisana na Zapad, samo to krije i radije nanosi udarce režimu iznutra, a ne spolja. Isto kao i petom kolonom, šestom kolonom upravlja se iz spoljnog centra, iz Vašingtona, iako se to odvija delikatnije i iznijansiranije nego u slučaju „pete kolone“.

Koordinacijom Fronta №6 rukovodi američki Savet za međunarodne odnose (CFR), čije su strukture gotovo zvanično predstavljene na najvišim nivoima ruske vlasti. Uopšte, tom tipu pripada veći deo „vladinih liberala“, a takođe i značajan segment drugih vladajućih institucija.

Sinhronizovanje frontova: moguća strategija Vašingtona

Sada ćemo se staviti na mesto američkih stratega.

Očigledna je eskalacija odnosa SAD i NATO sa Rusijom. Moskva zrači slučajem sa Južnom Osetijom i Abhazijom 2008., Krimom i Novorusijom 2014. i na kraju Sirijom 2015. kao suverena regionalna sila koja, ako je neophodno, silom insistira na svojim nacionalnim interesima u strogo skiciranoj zoni.

To je nespojivo sa nastavljanjem američke hegemonije koja je još uvek globalna. Moskva bi morala da svoju politiku izgrađuje na osnovu dogovora sa Vašingtonom i NATO i, razume se, za sve navedene postupke ona nikada ne bi dobila odobrenje.

Dakle, bez obzira na spoljašnju učtivost i liberalnu retoriku, Rusija izmiče kontroli Zapada. To je činjenica, a na tu činjenicu Vašington mora nekako da odgovori.

Ako to prizna, to će biti jednako odustajanju od hegemonije. Ali, pošto je počela da se ruši, američka Imperija ne mora obavezno da se zaustavi na onim granicama koje još sigurno danas kontroliše.

Ohrabren ruskim uspesima svako može da poželi da proveri čvrstinu Amerikanaca.

Zbog toga bi na mestu vašingtonskih stratega bilo logično da se aktivira svih 6 Frontova, utoliko pre što u svih šest slučajeva Amerika neće dejstvovati svojim rukama: čak i najgori ishod neće joj naneti smrtonosni udarac budući da je pouzdano zaštićena ogromnom evropskom i severno-afričkom zonom iza koje je Atlantik, a sa Istoka – Tihim okeanom (naročito što u istočnom pravcu nema nikakvih aktivnih pomeranja sa strane Rusije).

Sem toga, bilo bi sasvim razumno da se udari po Rusiji sinhronizuju sa svih strana – u Siriji od strane bojovnika, pružanjem podrške Turskoj, podsticanjem kijevskih kaznenih odreda na novi talas borbenih dejstava (i na napad na Krim), dovođenjem u borbenu gotovost terorističkih struktura ekstremnih radikalnih salafita unutar Rusije, ponovnim pružanjem podrške petoj koloni (nalaženjem odgovarajućeg socijalnog povoda) i postavljanjem sledećeg sankcionisanog ultimatuma „šestoj koloni“ da bi se ona aktivnije i bolnije bavila sabotažom.

Pri tom, bilo bi isto tako logično, sa jedne strane nastaviti, čak i pojačati sankcije, za još neki procenat spustiti cene nafte i istovremeno pomirljivim trolovanjem početi napad na rukovodstvo Rusije u duhu CFR – navodno, „Zapad će vam pomoći“, „teroristi su naš zajednički problem“) zajednički zato što oni sa njima ratuju, a drugi ih naoružavaju) a „glavni problem je – Kina“ (neka se Rusi odreknu svog nuklearnog oružja, a mi ćemo im za odbranu od Kineza isporučiti svoje“) itd.

Ali, iza ovih običnih analitičkih izvoda krije se nešto veoma ozbiljno. Rat. Pravi vreli rat sa morem krvi, zgarišta, mučenja, patnji i bola. Rat u kojem ćemo svi mi morati da učestvujemo. A pošto su od šest frontova tri unutrašnja, sasvim je moguće da će spoljni rat biti praćen građanskim ratom. Inače, to nam je dobro poznato iz naše istorije.

Prevela Ksenija Trajković

(fakti.org)