HRVATSKI KONOBAR OPLEO PO POLA SVETA: „Neki su toliko loši da ih ni Šešelju ne bih poželeo, ali OVI TURISTI SU NAJGORI“

HRVATSKA P
Foto: Pixabay.com

Status splitskog konobara u kojem je opisao goste različitih nacija s kojima se susreo u svom poslu, na Fejsbuku je postao apsolutni hit.

Jozo Pavić u uvodu svoje objave kaže da već četvrtu godinu zaredom radi kao part-tajm konobar, a za svoj posao piše da je daleko od „sprdnje“, ali da je odlučio da sve okrene na šalu, zbog čega je napravio ličnu rekapitulaciju ili presek profila gostiju koji dolaze na hrvatsko primorje. Napominje da ne voli i ne želi da generalizuje stvari, kaže, da uz retke izuzetke zaista postoje određeni šabloni u ponašanju gostiju različitih nacionalnosti.

 

Pavić tvrdi da već nakon nekoliko prvih sekundi razgovora, zna sa kim ima posla, a listu je sastavio počevši od najblažih, odnosno najboljih gostiju, pa sve do kako piše, „prvog mesta na kojem caruju oni gosti koje ne bi poželeo ni na inauguraciji Vojislava Šešelja za predsednika Srbije“. Kriterijumi za listu bili su odnos prema osoblju, opšti utisak i napojnica.

Ovo je njegova lista koju prenosimo u originalu uz napomenu da izrečeni stavovi nisu odraz uređivačke politike naše redakcije, već lični utisci autora:

SAD

U mom slučaju nemam ja tu što reći osim, „God bless America“. Kao nacija jesu kreteni, ali prema konobaru pošteni. Ponekad možda malo glasni i forsiraju srčanost i stalno pitaju za striptiz barove, ali mene mojih 10-15 % napojnice uredno čeka. Naravno, govorim o gostima od 30-te pa nadalje, a ova mlađa EDM bagra koja dolazi na Ultru je nevredna pomena i njih uopšte neću komentirisati, spasava ih to što su ovi stariji Amerikanci dobri gosti inače bi ih instalirao na vrh ove moje liste brzinom svetlosti i ne bi ih Gospa Sinjska makla sa prvog mesta, tako da sve u svemu kad se sve zbroji debila ima, ali u globalu s njima kao gostima sam zadovoljan, prenosi „Index„.

Ajkula
Foto: Pixabay.com

NEMAČKA/AUSTRIJA

Lično, u ovo malo staža koje sam skupio u svom konobarskom radnom veku, na moju žalost i nesreću nisam imao toliko prilike da mi ulete gosti sa tog područja, ali ovo malo i što ih je bilo…uredni. Hladni i strogo profesionalni, ali korektni. Koliko im daš, toliko ćeš i dobiti. Nema tu puno priče. Dobro veče, izvol`te.. šprehezni dojč, najn, bitte. Sve po ps-u. Ako si svojim šarmom dopr’o do njihovih robotskih srca, napojnica ti ne gine. Ponekad čak ne traže niti da budeš simpatičan. Bitno da sve dobiju na vreme, jer svaka minuta kašnjenja sj*e im koncepciju godišnjeg odmora koji je isprogramiran do u sekundu.

VELIKA BRITANIJA

Pijani i bledi, s naglaskom na pijani. Večno u čoporima i to muškim, po gradu se mogu prepoznati po glupim havajskim košuljama kad obično slave momačke večeri jer kao to je nešto nikad viđeno i toliko originalno da ni sami jadni ne shvataju da su radi toga već postali toliko prepoznatljivi da ih uopše ne treba pitati odakle dolaze. …Ako dođu u vreme dok još akohol nije proradio, a to je retko i nikada, onda su vrhunski. Napojnica uredna i dobra. Ali ako alkoholne pare počnu biti zvezde vodilje, e bato onda si naj*o. Deru se i viču, terorišu ceo objekat sa vikom i onim glupim engleskim humorom, tlače sve oko sebe, zaborave na najponicu. Moliš Boga da ti da snage da izdržiš i ne uzmeš tacnu i opi*š prvoga po glavi, makar i po cenu otkaza. Posle ih vidiš kako pojedinačno pijani ko sipe bauljaju gradom u potrazi za apartmanom.

more-talasi
Foto: pixabay.com

RUSIJA

U njihovom slučaju osećaji su mi podeljeni. 50-50. Ako dođe dobar Rus od kojeg moderni kapitalizam nije napravio instant bogataša onda su to uredni i dobri gosti. Dobra hrana, dobra boca vina, on zadovoljan-ja zadovoljan, napojnica varira, ali je bude uvek i uvek je korektna. Može biti dobra i bolja, ali je tu. Spasiba, smešak i adio. Ali, ako ti dođe neki seljak s trinaestočlanom familijom do šestog kolena, jetrvom, snajom i badžom, e onda uzalud vam trud svirači. Odeš malo u WC, pustiš suzu, udahneš duboko i stisneš zube, odradiš to junački, ali i to je deo posla.

ŠVEDSKA/FINSKA/DANSKA/NORVEŠKA

Ne znam što se njima događa zadnjih par godina, ali ovo su mi pre bili jedni od dražih gostiju koji svakom godinom tonu sve dublje na mojoj ličnoj listi simpatičnosti. Još uvek se tu mogu naći dragi ili divni ljudi, ali sve mi se čini da je seljaštvo i čobanizam napokon našlo put i do njih. Večno znojavi i crveni još uvek hladni u srcu kao veštičija si*a, ponekad drski i zahtevni, ali još uvek korektni gosti koji znaju da cene ukoliko im posvetiš malo svoga vremena i pažnje te isto tako tu pažnju i nagrade.

ČEŠKA/POLJSKA/MAĐARSKA/RUMUNIJA

Oni su tu zaista onako reda radi stavljeni. Čisto da prepolove listu. Nema takvih puno po restoranima…paštete i salame ih preko dana valjda toliko zasite da nema potrebe za večerom. A i ovo malo njih šta dođe uvek rado i sa smeškom poslužim jer uvek u sebi nekako pomislim, pa Bože dragi možda ću već sutra u crnoj hronici čitati o jednom od njih kako su ga izgorelog i dehidriranog od Sunca pronašli usred Bračkog kanala da jadan bezorijentirano pluta u potrazi za kopnom. Kad znaš da je čoveku to možda poslednji obrok pred avanturu života nekako ti lakše padne činjenica šta takvi za napojnicu ne znaju. Pojedi sinko, idi i neka ti je mirno more.

ITALIJA

Ovo pišem u vreme kad je njihov veličanstveni feragosto pred vratima, i slobodno vam mogu reći da me već lagano boli drob kad se setim šta me čeka. Izvoljevanja, traženje popusta na svaki račun koji dobiju, prepucavanje na lošem engleskom ako ga uopšte i znaju, i naravno napojnica koja je kod Talijana naučna fantastika. S Talijanima kreće početak kraja ove moje liste. Dno i fundeć.

ŠPANIJA

Dok još nisam počeo da konobarišem uvek bi slušao priče kako su Italijani najgori gosti koji postoje, ali verujte mi prijatelji ima ih i gorih. Zovu se Španci. I Francuzi. O ovim drugima malo kasnije. A o Špancima…ništa dobro. Italijani su za njih Amerikanci. Iza njih ostaje pustoš. Tu trava više ne raste. Kao da je uragan Katrina proharala stolom za kojim su sedeli. Plaćanje u kovanicama i to lipama. Do u kunu. Napojnica je njima apstraktan pojam. Bože oslobodi i ne uvedi.

FRANCUSKA

Zahvaljujući njima čir na želucu za koji sam mislio da mi je prošao, ponovo se aktivirao. Zbog Francuza sam počeo da mrzim ljude uopšteno. Nisam ih ni pre nešto voleo, ali otkad upoznah goste Francuze lično, slobodno mogu da vam kažem da kroasni u moja usta više neće. Engleski znaju, ali ne žele da ga govore. Očekuju od tebe da razumeš onaj njihov preserans od jezika, i onda kad im odgovoriš da eto ne pričaš francuski, u očima im vidiš da bi te najradije stavili u top pa te uz zvuke marseljeze ispalili u tri p*e materine da te njihove oči više ne vide i uši ne čuju. Al ne mogu im suditi jer osećaji su uzajamni i obostrani, samo šta bi u mom slučaju uz desnu ruku na grudima svirala „Lijepa naša“. Po pitanju napojnice su dno napojničkog sveta, i onaj konobar kojem Francuzi ostave više od 10 kuna napojnice obično nadoda još 740 kuna pa kupi jagnje i počasti ekipu od sreće i neverice.

AUSTRALIJA/NOVI ZELAND

Pri samom vrhu/dnu i u fotofinišu dolaze mi dobri stari gosti. Nekako su mi sve ove godine prolazili ispod radara, a jako ih je teško razlikovati od Amera jer još nemam toliko dovoljno iskustva u raspoznavanju engleskog dijalekta, pa se nemali broj puta dogodilo da mi oduševljenje naglo splasne kad shvatim da se ustvari radi o Australijancima, a ne Amerikancima, jer znam šta mi sledi i šta me čeka. Naporni i zahtevni do bola, 300 puta im donesi ovo, odnesi ono, loču ko smukovi, a napojnica im je ko i zemlja iz koje dolaze. Škrta i suvoparna. Neko mi je čak i rekao da u Australiji napojnica ne postoji jer su im plate toliko dobre da nema potrebe za njom, ali očito se nisu dobro informisali prilikom biranja mesta za godišnji odmor, jer da jesu znali bi da dolaze u prip*nu u kojoj vlada teška besparica i beda, te da nisam ja tu iz gušta i ljubavi prema konobarisanju, nego da radim i zaradim.

KINA/JAPAN

…i sve iz kosookog sveta. Ove još nisam prokljuvio i ne znam koliko će mi još trebati vremena da skužim kako ove dve nacije stoje na vrhu svetskog poretka po pitanju napretka i ekonomije. Kako da shvatim kako se neko bez elementarnog poznavanja engleskog jezika (ali doslovno bez ikakve glume kao šta je slučaj kod Francuza ili Talijana koji znaju ali ne žele da pričaju engleski) sam može uputiti u pi*u mile matere, 25.000 km daleko od kuće. Njihov vokabular i dijalog sa mnom može se opisati kao igrokaz u kojem se dva galeba svađaju oko komada ribe. Neartikulisani zvukovi i mlataranja rukama, tako da ukoliko slučajno neko gleda sa strane pomislio bi da igramo na kamen, papir i nožice. Izgledaju retardirano, a s maskama i kišobranima usred 38°C kao da su ispali iz nekog apokaliptičnog filma. Meni im se bazira na svemu što počinje ili završava na tuna. Tuna, tuna, tuna…i još malo tune. E da, i da ne zaboravim kao prilog, gle čuda tadaaaaa riža. Jedna jedina takva osoba isisa iz mene energije kao da poslužujem sto od 10 ljudi, bole me ruke od „pričanja“, ceo se oznojim. Radije bi da mi daju motiku i njivu. Što se tiče najpojnice poprilično sam uveren da ta reč u njihovom svetu ne postoji.

I napokon numero uno, svetski prvaci, kraljevi šljama dolaze iz…….

INDIJA

Verovatno iznenađenje za mnoge koji čitaju ovaj moj roman, neki možda nikad ni u ludilu nisu pomislili da bi oni mogli biti na vrhu, odnosno dnu ove moje lestvice srama, ali verujte mi da svi oni ljudi koji su radili u ugostiteljstvu nisu nimalo iznenađeni šta sam dotične stavio na na broj 1. Znači postoje Indijci i svi ostali…toliko su loši da svi ovi šta se nalaze na broju 2,3,4,5 zajedno nisu loši kao ova bagra. Blago se objektu kojeg oni zaobiđu. Od ljudi koji dolaze iz zemlje koja je nadaleko poznata po svojoj produhovljenosti, Budi i čakrama očekuješ neke drage i skromne goste, koji osećaju svet oko sebe na nekom drugom nivou. Sednu i idemo….

– Dobro veče, mi smo vegetrijanci, ne jedemo nikakvo meso ni ribu, ne jedemo hranu s glutenom, ništa preslatko ni preslano, što biste nam preporučili?

– Pa preporučio bi vam vazduh. S malo soli. Hrvatski originalni. Ili možda u najboljem slučaju preporučio bi vam da odje*e u tri pi*e mile matere, jer ja zaista ne znam šta bi vam sa menija ponudio, a da se uklapa u te vaše kriterijume. I onda kreće masakriranje menija. Dajte mi ovo s ovim, ono bez onoga, malo ovog, sa strane onoga, ako možete umesto jednoga ubacite drugo….

Na kraju njihova narudžba nema veze niti sa jednim jelom na meniju, a blok mi izgleda k’o diplomski rad Gordona Remzija. Naravno, ni to što im na kraju i donesem ne valja i uvređeno se dignu i odu, verovatno bacajući kakav svoj indijski urok na mene. O napojnici nema ni govora. Ali nikad. Kune oni nikad nikom nisu ostavili. Ustvari lažem… Priča se da je pre nekih pet godina jednom jedan Indijac ostavio 50 kuna manče jednom konobaru u nekom splitskom restoranu. Kažu kako je konobar završio na psihijatriji. Ne znam šta je s njim danas…

(Blic.rs)

Komentarišite prvi

Odgovorite:

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*

Close