Hoće li na BALKANU ponovo početi KONTROLISANI RAT?

rat-svetova
Foto: pixabay.com

Svi koji su učili klasične vojne nauke znaju vrste rata. Kontrolisani rat, međutim, u vojnoj nauci ne postoji, a u praksi itekako. Moglo bi se reći da je to jedan od novijih izuma SAD, gde iniciraju ratove u kojima direktno ne učestvuju kao zaraćena strana, ali potpuno ili delimično kontrolišu sve učesnike.

Najveće svetske sile SAD i Rusija imaju odavno zajednički problem koji figurira još iz perioda najžešćeg hladnog rata i Kubanske krize – problem realne mogućnosti totalnog uništenja u nekontrolisanom međusobnom sukobu. Takav sukob, naravno, izbegavaju i jedni i drugi. Zato, kad pomislimo da je direktna konfrontacija među njima neizbežna, da će se sve oteti kontroli i da predstoji kataklizma, oni sednu i dogovore se. Agresivna politika i strategija SAD je takva da dogovor o okončanju nekog ratnog sukoba i uspostavljanje primirja prihvataju samo kada shvate da ne mogu ostvariti ciljeve koje su zacrtali ili da bi to bio preveliki rizik. Istovremeno, stvaraju uslove da gubitak određenih pozicija nadoknade superiornim nastupom u nekom drugom regionu, u nekom novom ratu.

U sadašnjim uslovima opasnost od direktne konfrontacije povećava američka strategija opkoljavanja Rusije i preotimanje baš svake zone ruskog uticaja. Takva agresivna politika ne može se u potpunosti realizovati samo specijalnim dejstvima nego je rat neophodan. Rešenja koja su pronađena u cilju smanjenja opasnosti od direknog sučeljavanja sa Rusijom su potpuno kontrolisani mali lokalni i regionalni ratovi. Mehanizmi i poluge za punu kontrolu planiranih malih ratova prethodno se instaliraju u pojedine države i vlade obaveštajnim dejstvima. Za aktiviranje takvih planskih ratnih žarišta prethodna obaveštajna obrada i priprema kompletne teritorije koja će biti zahvaćena ratom je neophodna.

Idealni uslovi za aktiviranje kontrolisanog rata jesu kada se potpuno kontrolišu sve strane u sukobu. Tako je pod kontrolom sve što se dešava u ratu, ali isto tako mirovni procesi za okončanje rata. SAD i NATO obično nisu direktno zaraćena strana iako indirektno itekako učestvuju u sukobu. Konačni mirovni sporazum sastavljaju isključivo oni, a on bi trebalo da definiše ostvarene ciljeve SAD i NATO zbog kojih su i aktivirali ratno žarište. Zato ti sporazmi često liče na ultimatum po sistemu uzmi ili ostavi, bez prava da učesnici rata promene i jedan zarez.

Protivnici u sukobu se po potrebi jačaju naoružavanjem, logistikom i uvojničavanjem, a to je istovremeno dobra prilika da se rat naplati i da stvarne inicijatore ništa ne košta. Čak može biti i profitabilan. Druga strana medalje ovako kontrolisanog rata, koji je za SAD i NATO idealan, jeste da on postaje pravo prokletstvo i pakao za male zemlje i nestabilne regione, gde narod preživljava višegodišnje patnje. Postaje uništavajući i po pitanju gubitaka u ljudstvu i po pitanju ekonomskog potencijala.

Radi maskiranja sopstvene uloge u tim prljavim i nepotrebnim ratovima, najbolje je da u sukobu ima što više suprostavljenih strana sa svojim interesima – kojekakvih vojski, milicija, pokreta, političkih partija, dobrovoljačkih sastava i ko zna čega sve ne. Nešto slično kao što se danas dešava u Siriji i na Bliskom istoku uopšte, gde je teško i pobrojati učesnike, a kamoli njihove interese. Negativna strana rata sa velikim brojem učesnika jeste otežana kontrola i sve izraženija samovolja učesnika. To postaje još veći problem ako se u sukob umeša i neka druga svetska sila koja u tom haosu pronađe i kontroliše svoje pristalice. Tada sukob više nije pod potpunom nego delimičnom kontrolom, gde raste mogućnost direktne konfrontacije velikih sila. Kada razvoj situacije dođe u fazu da je konfrontacije velikih sila blizu, takav rat je najbolje (sa njihovog stanovišta) prekinuti. To se upravo dešava u Siriji.

Kako na prvi pogled prepoznati kontrolisane ratove? Tako što se u njima dešavaju mnoge stvari suprotne vojnoj nauci i logici. Tada imamo ofanzive tipa kreni-stani. Tada napadamo kada treba da se povlačimo i obratno. Napuštaju se čvrste i lako odbranjive linije fronta, a brani se neodbranjivo. Premešta se glavnina snaga u „slepa creva“, a važan strategijski prostor ostaje otvoren i nebranjen. Avijacija se ne koristi kada je to neophodno i pogrešno koristi kada za to nema potrebe. Napuštaju se teško osvojene pozicije i naređuju nelogična povlačenja itd., itd. Mnogima koji su učestvovali u ratovima na Balkanu ovo će se činiti poznatim i već viđenim.

Sadašnja dva najveća ratna područja se postepeno zatvaraju, bar tako trenutno izgleda – rat u Siriji i rat u Ukrajini. Ne ukidaju se zato što su problemi rešeni, nego zato što je direktan sukob velikih sila i eskalacija sukoba sasvim moguća. Normalni ljudi se tome raduju, bez obzira u kojem kraju sveta žive, ali u okončanju tih ratova krije se nešto što istovremeno izaziva zebnju. Naime, bez obzira koliko SAD to negirale, činjenice najbolje govore da su ratovi koje neprekidno vode u raznim delovima sveta u direktoj vezi sa stabilnošću privrede SAD. To opet znači da zatvaranjem jednog ili dva ratna žarišta neminovno mora da se aktivira bar jedno novo. Gde? U tome je najveći problem i naš razlog za brigu. Balkan je vrlo povoljan i obaveštajno pripremljen za vođenje kontrolisanog rata.

Najnovijim mirovnim inicijativama i događajima u Siriji svi su pomalo iznenađeni. Vuku se potpuno neočekivani potezi, koji na prvi pogled deluju nelogično. Na primer? Rusija je proglasila veliku pobedu i odlučila da povuče glavninu snaga iz Sirije. Ko je to očekivao? Niko, bar za duži period, zato što se danas stvari prikazuju kao da je problem rešen, a juče je izgledalo da dugo neće biti. Do juče je izgledalo da je moguće samo vojno rešenje situacije, a danas diplomatija dominira.

Ako bi Siriju i širi region gledali samo sa vojnog stanovišta, odluka Rusije nije logična. Gde se to vojni pobednik povlači odmah pošto je ostvario pobedu? Učvršćivanje vojnih pozicija i faktičkog stanja traje godinama. Sve pomalo liči na situaciju Kumanovskog sporazuma između Srbije i NATO, kada je proglašena velika vojna pobeda Srbije, a dobro znamo šta se nakon toga dešavalo. Ipak, situacija nije ista, jer Rusija nije Srbija.

Vojna dešavanja potpuno gube primat nad snagom diplomatije dve najveće svetske sile. Sada je daleko značajnije ono što se dogovori na mirovnim pregovorima o Siriji, nego šta se stvarno dešava na ratištu. Možda deluje kao apsurd, ali nije, da je daleko teže i opasnije Turskoj da sada uđe tenkovima u Siriju nego dok su Ruske snage u toj zemlji bile u punom sastavu. Kada bi Turska to sada uradila, bio bi to daleko gluplji i nerazumniji potez nego kada su oborili ruski avion. Posledice po Tursku bile bi pogubne. U realnim uslovima diplomatski poraz koji bi tada doživela Turska bio bi pogubniji od vojnog.

Samo u prvi mah se učinilo da se Rusija stvarno povlači iz Sirije i sa Bliskog istoka. Vrlo brzo su svi shvatili da je u pitanju samo velika diplomatko-politička igra. Naravno da će Rusi ostati u Siriji, a povlačenje dela trupa je samo predstava za svetsku javnost. Čini se da je Zapad ruske vojne baze u Siriji prihvatio kao činjenicu, koju ne mogu promeniti. Čini se da neće moći nametnuti ni režim kakav su hteli. Zato je Putin u pravu kada kaže da su postavljeni ciljevi vojne intervencije ostvareni. Dakle, ovo se stvarno može gledati kao jedna od najvećih pobeda Rusije protiv NATO još od završetka Hladnog rata. Pobeda je utoliko veća što je ostvarena daleko od granica Rusije i u periodu nametnutih sankcija.

Po nekima, SAD su zabrinule samovolja i neposlušnost Turske. Plašili su se eskalacije sukoba usled eventualnog samovoljnog ulaska turskih kopnenih snaga u Siriju bez odobrenja NATO, što bi moglo izazvati svetski rat i zato idu na definitivni dogovor sa Rusijom. Moj utisak nije takav. Od početka rata u Siriji SAD su vršile otvoren pritisak na Tursku da tenkovima uđe u Siriju, jer samo za takvu situaciju u to vreme Rusi nisu imali adekvatan odgovor. Samo to je vodilo kompletan razvoj događaja prema ruskom porazu. Erdogana su i ucenjivali tako što će naparaviti dogovor sa Kurdima ako ne posluša (to su na kraju i uradili). Turska nije podlegla pritiscima sve do izbora, kada Erdogan, da nije prihvatio američke uslove, ne bi ni pobedio na izborima. Tada počinje preokret obaranjem ruskog aviona. Ipak, preokret u turskoj politici je došao prekasno, jer je Rusija već toliko izmenila situaciju i učvrstila pozicije da ih niko ne može poljuljati bez otvorenog provociranja svetskog sukoba. To je uslovilo promenu raspoloženja Zapada i dogovor.

Nije se Zapad uplašio samo mogućnosti nuklearnog rata. Rusi su dobro iskoristili priliku da pred očima celog sveta demonstriraju mogućnosti svog konvencionalnog oružja, gde su dominirali: domet, preciznost i ubojitost. O nekakvom tehnološkom zaostajanju više nema govora. Demonstrirali su mogućnosti svojih obaveštajnih službi (i špijunskih satelita), jer su birali vitalne, najosetljivije i najznačajnije objekte protivnika. Rusi su celom svetu demonstrirali još nešto, a to je osnovna poruka NATO – odlučnost bez kolebanja da se ostvare postavljeni ciljevi. Sve to zajedno rezultovalo je definitivnom odlukom da Zapad povuče ručnu.

Od perioda završetka hladnog rata SAD su navikle da vode ratove koje ne mogu izgubiti. Čak bi se moglo reći da su to bili za njih profitabilni ratovi. Birani su slabi i ranjivi protivnici na koje bi se sručila kompletna NATO armada. Njihove agresije na suverene zemlje više su ličile na vežbe i manevre u realnim uslovima nego na rat koji bi i njima nanosio teške gubitke. Viteštvo se izgubilo jer protivniku nije davana nikakva šansa.

Iz ratova koje neprekidno vode SAD i neke zemlje NATO, izvukli su vrlo važnu pouku koju će, po svemu sudeći, ubuduće koristiti. Širokim obaveštajnim obuhvatom i obaveštajnim dejstvima stvorili su uslove da realno mogu voditi potpuno kontrolisane ratove. To znači, da imaju potpuni uticaj na sve ili skoro sve učesnike rata. Naravno, to će biti mali lokalni ali i regionalni ratovi, za šta je Balkan idealan. Malo je država i vlada na Balkanu na koje američka administracija nema puni uticaj. O delimičnom uticaju da se i ne govori. Sem toga, gde uticaj nije dovoljan, nadoknadiće ga klasična ucena i realna pretnja. U tome je naš problem i zato imamo razloga za zabrinutost.

Mala je šansa i skoro nemoguće da će u novom globalnom odnosu snaga Srbiju vojno ugroziti NATO. Međutim, čini se da se uveliko vrši priprema regiona za neke nove lokalne ili regionalne sukobe. Ponašanje nekih zemalja u regionu, pre svega Hrvatske, na to ukazuje. Naoružavanje, pretnje, arogantna politika, maltretiranje manjina, odbijanje ruke pomirenja i potpuna destrukcija dobrosusedskih odnosa samo naivnima ništa ne govori.

U isto vreme Srbiju bi trebalo dezorijentisati i uspavati. Čitave teorije se razrađuju i isprobavaju kako to uraditi. Repertoar NATO lobista je sve širi, a objašnjenja o neminovnosti ulaska Srbije u NATO sve uverljivija. Suština objašnjenja je da dobijamo sve: od ulaska u EU do teritorijalne celovitosti i sigurnosti, a ne gubimo ništa. Jer, po njima, šta mi možemo izgubiti? Samostalnost? Pa odavno je nemamo. Suverenitet? Odavno ga nemamo. Celovitost? Mi smo država koja ne kontroliše deo svoje granice i deo teritorije. Znači, po njima, ništa ne može da se izgubi i samo može da se dobije ulaskom u NATO.

       

Naravno da Srbija nikada ne može biti sigurna da neće i protiv svoje volje biti uvučena u delimično kontrolisani rat. Njeno okruženje sa stanovišta aktiviranja rata vrlo je povoljno. Brojni su nesporazumi, neraščišćeni računi, kojekakve teritorijalne pretenzije, nepoštovanje manjinskih prava i druge stvari koje mogu biti inicijalna kapisla sukoba. Jasno je da u sadašnjim političkim okolnostima Srbija može ući u rat samo ako bude napadnuta. Takoreći ne postoje dovoljno jaki razlozi a pogotovo potencijali da Srbija pokrene bilo kakav rat sem odbrambenog.

U sadašnjim geostrateškim uslovima Srbiju u vojnom smislu ugrožava isključivo ponašanje samo jedne svetske sile, koja ne prihvata našu aktuenu politiku vojne neutralnosti. Šta može učiniti Srbija u cilju odvraćanja aktera od agresivnih namera. Nema tu mnogo filozofije – ili totalno odricanje od suvereniteta i vojne neutralnosti, ili jačanje odbrambene sposobnosti kao faktora odvraćanja. Faktor odvraćanja u ovom trenutku može da bude (pored političkih i diplomatskih aktivnosti): čvrste veze sa prijateljskim zemljama, naoružavanje modernim sredstvima (pre svega PVO), jačanje vojske u brojčanom i svakom drugom pogledu, jak rezervni sastav po osnovu obuke vojno sposobnog stanovništva, jačanje jedinstva i odlučnosti u nameri odbrane zemlje, čvrst i jasan stav po pitanju bilo kakve agresije itd.

Trenutno su vrlo aktivni centri koji vrše obaveštajnu pripremu naše teritorije za sve moguće varijante. Obaveštajnim dejstvima anuliraju i slabe baš one segmente u kojima bi Srbija trebalo da jača. Stalnim napadima slabe naše službe bezbednosti kako niko ne bi ometao njihovu destruktivnu kampanju. Slabe sveokupnu odbrambenu moć Srbije, koju prikazuju kao nepotrebnu i neefikasnu, gde je jedino rešenje da nas štiti i brani neko drugi. Po njima, nema potrebe da jačamo vojsku, jer ona nikada neće biti u stanju da se suprostavi NATO. Predlažu čak da se vojska još smanji. Vide veliku prednost u tome da postanemo članica NATO pakta, jer tada brigu o našoj bezbednosti preuzima najjača vojna sila na svetu. Tvrde da samo tako možemo očuvati mir i prosperitet, jer NATO kontroliše i one zemlje koje bi nas mogle ugroziti.

Srbija je suviše dugo izložena napadima svake vrste sa Zapada da bi sudbinu svoje zemlje i naroda mogla poveriti NATO. Ko nam garantuje da odluka o rasparčavanju Srbije već nije donesena? Ko nam garantuje da našim susedima nije nešto obećano? Sem toga, ako nekome nije jasno kako žive narodi bez države, trebalo bi da se raspitaju kod Kurda i Palestinaca. Ono što je sveto i što se mora čuvati i braniti, to su sloboda i nezavisnost. Jedino to nema cenu. Na sreću, to su nam preci ostavili, i to su skupo platili. Ko smo mi da to prodajemo za neke bezbednosne usluge nekome ko obećava da će nas zaštiti od sebe.

Ljuban Karan

(Standard/intermagazin.rs)

 

Podeli ovaj članak