Uzmi nožice i podaj mi ih: Sanja daje makaze popu… Evo kako izgleda monašenje u pravoslavlju – VIDEO

monašenje
Foto: Printskrin/Studio B

Sanja oblači belu haljinu, daje makaze svešteniku, on joj šiša kosu… to je samo jedan detalj u ritualu odnosnu činu primanja monaštva, a Sanja, devojka iz jednog grada u Srbiji, postala je monahinja pred kamerama

Glavni moto monaštva je ljubav prema Bogu, više nego prema ičemu drugom. Istorija monaštva datira još iz 4. veka, a ako se priča o samim začecima, onda i daleko ranije, još iz vremena pre Hrista.

– Monašenje je jedna vrsta smrti, umiranja, mi bismo monasi stvarno bili srećni kad bismo sa tim danom monašenja, mi zaista umrli za ovaj svet, u stvari to je jedan dugačak proces.

– To zvuči strašno, ali u monaškom životu za nas je to normalno. To znači da mi umiremo za sve strasti, za sve privezanosti, za sve ono što čoveka muči i čime je čovek porobljen – kaže monahinja Efimija, igumanija Manastira Gradac.

– Mi imamo strasti koje u sebi nosimo i one nas uvek primoravaju da činimo nešto što mi možda i ne bismo želeli ili želimo, ali će to imati neke loše posledice. Ispunjavanje Hristom je jedna velika radost koju mi ne možemo njikome da prepričamo.

Prema rečima jeromonaha Stefana, igumana manastira Liplje, monaštvo je za njega najbolji put i smisao života.

– Raduje me što sam monah u 21. veku. Znam koliko sam slab, ali znam koliko je veliki Bog kome služim – kaže jeromonah Stefan.

– Monah ne može biti pravi monah ako nije prošao neku vrstu stradanja.

Jeromonah Gerasim iz manastira Đurđevi stupovi nekada je živeo u Beogradu, slušao modernu muziku – posebno Ekatarinu Veliku – udarao bubnjeve, intenzivno se bavio sportom.

Krstio se sa 19, 1987. godine i tri dana po krštenju otišao je u Manastir Crna Reka.

– Kako se postaje monah, uglavnom je tajna. Odlazi se slobodnom voljom, ali i voljom Boga. Ja nisam imao hrišćansko vaspitanje, u mojoj porodici se nije živelo pobožno. Sve je upućivalo na to da ću se baviti muzikom ili sportom.

– Ali, počeo sam da razmišljam o nekim suštinskim pitanjima, o smislu života, o večnom životu. Još kao nekršten obilazio sam crkve i čitao knjige o pravoslavlju, s tim da tada nije bilo ni upola literature o tome kao danas. Onda je moj brat odlučio da ode u manastir i ja za njim.

– Po crkvenim propisima – pisao je blaženopočivši patrijarh Pavle, – monah može postati svaki odrastao čovek, bez obzira na pol, školsku spremu, visinu moralnog uzrasta i dotadašnjeg života, jer je život monaha život kajanja.

Ako tokom iskušeništva ostanete i sazrite u toj nameri, dajete zavet na siromaštvo, bezbračnost i poslušnost i postajete monah.

Iskušenici se klone kontakta s posetiocima manastira, razgovora ili pogleda. Susreću se s odlikom života u manastiru – a to je celodnevno suočavanje sa samim sobom. Postrig je čin kojim neko i formalno stupa u monašku zajednicu: budućem monahu se “postriguje” unakrst kosa na glavi.

Postriženje se smatra tajnom u ravni tajne krštenja i braka. Osoba koja je primila monaški čin nikada ga se više ne može odreći, pod pretnjom anateme.

Postoji ona jevanđelska: “ko voli više oca svoga ili mater svoju ili decu svoju više nego mene, nije mene dostojan”. Ali, to nije poziv na mržnju prema ocu i majci nego na slobodnu i bezgraničnu ljubav prema Hristu koju ništa ne sme da pomračuje i da sprečava.

Reč “monah” je grčkog porekla i znači sam, onaj koji vodi usamljeni život. Tim imenom se nazivaju ljudi koji su se odrekli života u svetu i dali svečani zavet neporočnog života, poslušnosti i siromaštva.

Monasi se ne žene odnosno monahinje se ne udaju.

Žive u muškim ili ženskim manastirima. Monasi dobijaju poseban blagoslov crkve, bez kojeg ne bi mogli stupiti u zajednicu sebi sličnih podvižnika, manastirsko bratstvo ili sestrinstvo.

Dok je čovek iskušenik, sam iguman mu nameće mnoga poslušanja, koja su i protiv njegove volje, da vidi da li će on biti sposoban da se odrekne sebe i da u stvari živi onakvim životom kakav mu nalaže starešina manastira odnosno mora da ostavi svoju volju i da sledi volju svog duhovnog oca.

Žene koje su se ostvarile u ulozi majke, a imaju želju da postanu monahinje, moraju da sačekaju da deca postanu samostalna i počnu sama da se izdržavaju, pa tek onda da odu u manastir. A i sa decom i mužem mora da postoji dogovor, ako je potrebno i pismeni, pa i overen u sudu.

To sve zbog toga da bi život u manastiru proticao bez trzavica i problema.

(Telegraf.rs)

Komentarišite prvi

Odgovorite:

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*

Close