Ljubica se nikad ne predaje: Ima 58 godina i ovako je pobedila sudbinu!

žena-misli p
Foto: Pixabay.com

Mrcina je vrlo agresivna, zavisna o estrogenu i progesteronu. Kažu mi da je takvoj mrcini potrebno 6 godina da naraste toliko. Onkolog me gleda, vrlo je ozbiljna i određuje hemioterapiju. Šest hemioterapija…

Rak dojke, operacija, hemoterapija… Naizgled situacija koja neizbežno tera suze na oči. Ali Zagrepčanka Ljubica Velan prošla je to strašno iskustvo a da ni jednom nije zaplakala.

Ljubici je 58 godina – ali samo na papiru. Kaže da čim čuje Zeppeline, opet joj je 17.

Trenutno je domaćica s diplomom profesora sociologije i filozofije. Radila je u privatnoj školi za strane jezike na pripremi maturanata za prijemne ispite. Predavala je sociologiju, filozofiju i logiku. Ima dve kćerke i muža.

O svom iskustvu je na Fejsbuku napisala sjajan tekst koji prenosimo u celosti.

Look very carefuly, I shall write this only once

Evo bilo je ovako.

2009. u martu obavih mamografiju u autobusu Zavoda za javno zdravstvo.

Rana dijagnostika – probir. Nalaz: Bi- rads 2, gusti parenhim, preporučuje se da se učini ultrazvuk, kontrola za dve godine.

Zaboravih na taj ultrazvuk, misleći da i nije tako važan, jer kaže: preporučuje se i kaže kontrola za dve godine.

2010. septembar. Bolovi u levom kuku, napipavam čvor u levoj dojci, ali mislim da su to samo mlečni kanali koji se pune i prazne u zavisnosti od ciklusa. Slučajno sedam kraj Darije, koja gleda neku američku seriju, da se odmorim. U toj seriji, jedna žena kaže drugoj: Bolovi u kuku mogu biti simptom raka dojke.

zena p.
Foto: pixabay.com

Sutradan sam kod svoje doktorke opšte prakse i kažem kako me boli levi kuk. Ona me pregleda, proveri pokretnost i kaže kako tu ništa nije sumnjivo. Kažem joj onda kako se nešto može napipati na levoj dojci. Ona me pregleda, prepipa i pazuh, uozbilji se, ode za svoj sto i počne da ispisuje uputnice.

Velim ja kako će napraviti taj ultrazvuk u Medikolu, da nije problem. Ona me pogleda i kaže: „Kakav Medikol! Idete u Institut za tumore. Tu su vam uputnice za mamografiju, za hirurga, za UZV, za markere….“

 

Bio je petak, 1. oktobar, posle podne. Obavila mamografiju. Inženjerka koja me je snimila kaže da pričekam. Odnela je snimke doktorki koja radi UZV. Doktorka izlazi sa snimkama i kaže mi da bi ona volela da dođem odmah u ponedeljak ujutro na UZV.

Ponedeljak, UZV, doktorka me moli da ostanem do podneva jer će raditi biopsije, pa da mi i to odmah naprave. U hodniku je puno žena, ali brzo dolazim na red.

Izlazim iz ordinacije, kad evo moje inženjerke, nosi mi nalaze od mamografije i UZV, i upućuje me da odem s tim nalazima u podrum gde je bila hirurška ambulanta i da molim sestru tamo da me hirurg pregleda još danas.

Siđem i molim na šalteru da me prime. Sestra na hirurgiji pravi probleme i traži nalaz od biopsije. Kad evo mog dobrog duha, moje inženjerke i zauzme se za mene. Čekam.

Primi me dr. Andrej Roth. Pregleda i nasmeje se: „Sećićemo“, kaže.

Ajde“, velim ja. „Možda nećemo morat sve“, veli on.

„Kako bude“, velim ja.

Čitam nalaze i tamo piše, na nalazu od UZV, neoplazma – nepravilne ivice, 4 cm u promeru, ali ja ne znam šta je neoplazma.

Nalaz od obdukcije stiže kasnije i tu se pokazuje da stvar nije baš bezazlena.

14. oktobra, primljena u Institut.

15. oktobra, jutro, zove me dr. Roth i pita pristajem li na to da se odstrani cela dojka.

„Može“, kažem, „ne nameravam da lovim piletinu po plaži u ovim godinama“.

U devet me guraju na nosilima u operacionu salu. „Ne bojte se“, kaže sestra.

„Ne bojim se“, rekoh i ponovih reči Peti Smit kako moram dočekati novi album Stonsa.

Budim se u sobi, ništa me ne boli, samo visi prozirna cevčica iz tela i kroz nju ide sukrvica. Tri dana bolnice, biopsija seroma, isprva svaki dan, a posle svaki treći dan. Zafrkancija s doktorom Rothom. Već pre operacije imam karte za dva koncerta.

žena p1
Foto: Pixabay.com

U Zagrebu su The Nationale, idem. Posle Teenage fun club, pa pitam doktora dok mi izvlači serom konjskom iglom, smem li ići na koncert.

Nekako je bio u to vreme i Halid Bešlić. Na koji koncert pita doktor, na The National, velim. Može, veli Roth, a bolničar koji mu pomaže kaže da ste rekli na Bešlića ne bi vas pustio. Pa na kog vam ja ličim, pitam. Svi se smejemo.

Stiže PHD. Mrcina je vrlo agresivna, zavisna o estrogenu i progesteronu. Kažu mi da je takvoj mrcini potrebno 6 godina da naraste toliko.

Onkolog me gleda, vrlo je ozbiljna i određuje hemioterapiju. Šest hemioterapija, TAC- protokol, tri citostatika, plus 25 doza zračenja.

Sve je trajalo do kraja jun 2011. Posle kontrole, vađenja krvi, mamografije, ultrazvuci, svaka tri meseca, pa svakih šest…

Pri zadnjoj poseti rekoše da sam otpuštena, da prestanem s letrofarom krajem oktobra. Letrofar je lek koji uprošteno rečeno blokira preostali estrogen u telu, kako se ne bi ponovo negde neki mikrotumor uhvatio i napravio novi haos.

Nijednom nisam zaplakala.

Bilo mi je važno samo da se još družim sa svojim kćerkama i sa svojim mužem.

Nije me bilo strah. Bojim se samo situacije da zavisim od drugih i da ne mogu do WC-a sama.

Ne bojim se smrti. Ovo sam napisala samo zato, jer i dalje viđam po institutu za tumore, ljude, žene, preplašene i uplakane.

Danas imam osteoporozu, visok pritisak, valunge, oslabljeno srce, bolove u zglobovima, masnu jetru i trigliceride… Kad čujem Zeppeline imam 17. Nikad nisam saznala kako se zvala ona inženjerka koja mi je pomogla. Otišla je u penziju“.

Tegle meda
Za više informacija, kliknite na fotografiju
(jutarnji.hr/Stil)

Podeli ovaj članak